Пише: Срђан Гарчевић
Ове године се навршава тридесет година од смрти Кристофера Лаша, великог америчког историчара и културног критичара, чија дела попут „Култура нарцизма“ и „Једино и право небо“ пружају јединствен увид у проблеме америчког, али и ширег западног друштва и политике. Његово последње дело, постхумно објављено „Револт елита и издаја демократије“, делује посебно пророчански уочи избора у Сједињеним Америчким Државама.
Листајући ову књигу стару три деценије, могу се препознати многи узроци данашњег пада поверења у елите: од технократског одбијања одговорности, па чак и прихватања основних граница реалности, до неспремности академске заједнице да се отвори за критику и пружи анализу уместо активизма у друштву.
Према Лашовом мишљењу, технократске, прогресивне елите показале су се мање спремним да се суоче са одговорностима власти и вођења друштва, не само у поређењу са својим аристократским претходницима, већ и у поређењу са масама, за које је сматрао да су не само дисциплинованије, већ и реалистичније. Овај реализам не-елита – њихово веровање да у друштвеним структурама прошлости има нечег вредног – био је исмеван и одбациван као „конзервативан“, па чак и „фашистички“ од стране елита, чије је веровање у стални напредак значило да су многе од тих структура биле демонтиране без да су биле замењене нечим адекватним, често у корист самих елита.
Најпрактичнији пример овог тренда може се видети у томе како су елите прихватиле глобализацију 1990-их. Локална производња у САД-у (и широм Запада) пресељена је у иностранство, док се бившим индустријским радницима готово магично обећавало да ће бити преквалификовани. Док је већ образована елита имала користи од ослобођеног капитала, већина локалног становништва остала је са пропадајућим градовима, разореним друштвеним ткивом и мало чиме што би им донело радост, осим опиоида, који су им поново пласирани кроз медицинско-експертски комплекс. У року од једне деценије, елита их је исмевала као “огорчене” због њихових антиимиграционих и антитрговинских ставова, потом назвала “јаднима”, а на крају “смећем”, упркос томе што је обећавала “наду” и “радост” уз бригу за погођене слојеве.
Међутим, док је Лаш предвиђао опасност коју нарцистички прогресивизам, ослобођен племићке одговорности и обавеза, може нанети не-елитама, такође је упозорио на то како се институције елита могу обесмислити и довести до нестабилног друштва. С обзиром на његову академску каријеру, није изненађујуће да је првенствено циљао на академску заједницу, коју је сматрао све више самозадовољном и неспособном да пружи било какво вођство ширем друштву. Лаш је такође у све већем фокусу на расну политику видео напад на заједничке стандарде неопходне за функционисање меритократије и система. Истовремено, сматрао је да је (психо-)“терапеутска култура” посебно штетна за здраве друштвене везе, јер подстиче нарцизам.
На крају, оптерећено овим проблемима, друштво престаје да функционише чак и за елите. Решење које је Лаш предлагао јесте популизам.
Он види популизам као „аутентичан глас демократије“ са својим „једноставним манирима“ и „директним говором“, а најважније је то што „претпоставља да појединци заслужују поштовање док не докажу да га нису вредни, али инсистира на томе да преузму одговорност за себе.“ Ово за њега представља добру корекцију претерано пермисивног „хуманитарног саосећања,“ које за њега представља само још један начин одбијања одговорности за стање друштва.
У деценијама након Лашове смрти, САД и Запад су доживели огроман технолошки напредак. Међутим, истовремено су били погођени вишеструким финансијским кризама, неколико неизводљивих ратова, и на крају пандемијом која је донела забрињавајуће, иако привремено, ограничавање грађанских слобода без очигледних користи. Све ово оставило је друштва мање једнакима и мање просперитетнима за просечног грађанина, док они одговорни за те грешке нису сносили стварне последице.
Успон незападних сила, које су избегле неке од замки на које је Лаш упозоравао, додатно је појачао притисак на западне елите. Ипак, готово тридесет година након „Револт елита“, академска заједница и етаблирани медији на Западу и у САД-у се и даље питају зашто се њихови грађани окрећу популизму и лидерима који говоре једноставним језиком, одбацујући лажну забринутост и културу огорчености.
Извор: Kosovo Online
