„Кад зароните на дубину од 100 метара, нема више сунчевог светла. Мрак је; оба плућна крила вам се смање на величину тениске лоптице. Покушавате да утешите властити мозак, који је уверен да умире.“
Турска ронитељка Сахика Еркумен – једна од многих спортиста који су се такмичили на Светском првенству у роњењу на дах – имала је успешно лето, оборивши два национална рекорда и један азијски континентални. Ове године је Светско првенство у роњењу на дах одржано на острву Роатан, око 65 километара од северне обале Хондураса. Руски ронилац Алексеј Молчанов оборио је светски рекорд у једној од категорија са теговима заронивши 136 метара. Упркос непопуларној репутацији спорта који од спортиста захтева да задрже дах неколико минута док се спуштају на дубине на којима је притисак десет пута већи него на површини, број људи који жели да тестира границе као да само расте. То је делом тако захваљујући скорашњем Нетфликсовом документарцу Најдубљи дах – трагичној љубавној причи између италијанске ронитељке рекордерке Алесије Зекини и њеног партнера ирског безбедносног рониоца Стивена Кинана.
Али изгледа и да се развија известан однос између овог спорта и заједница насталих око медитације и мајндфулнеса. Спортисти кажу да за разлику од других спортова у којима је адреналин кључан за успех, за роњење на дах кључни су опуштеност и медитација. „Ако покушате да се борите против океана, изгубићете“, каже за ББЦ Ијан Доналд, инструктор за роњење на дах у Фридајву УК.
„Не смете то превише да жалите и не смете да будите сувише нестрпљиви. То је тежак спорт ако не научите да уживате и опустите се“, каже Јагмур Ергун, још један турски ронилац на дах који је оборио национални рекорд без пераја на Светском првенству у роњењу на дах АИДА у Египту у августу. Океанске дубине, које су вероватно једнако фасцинантне као и свемир, нуде прилику за тестирање границе људске издржљивости. Године 2007, помоћу тегова од тешких метала, аустралијски ронилац на дах Херберт Нич успео је да се спусти на 253,2 метра. Али питање остаје колико дубоко људи могу да иду. И док бисте лако могли да помислите да је у роњењу најтежи део спуштање, већина несрећа деси се током рониочевог повратка на површину. Тада кисеоник узет у једном даху пре почетка роњења почне да нестаје. У чему је, дакле, привлачност овог опасног спорта? Разговарали смо са неким елитним рониоцима на дах и инструкторима да бисмо то боље разумели.
Слободан пад
„Да ли се сећате како је изгледало држати дах под водом, у потпуном мраку, наизглед читаву вечност?“, питао је публику на ТЕДекс предавању 2018. године Вилијем Трубриџ. „Сви сте то радили, било то је први пут да задржавате дах, а завршило се вашим рођењем.“ Такмичарским рониоцима на дах не треба дуго. Алексеј Молчанов је оборио светски рекорд у Хондурасу за четири минута и 37 секунди. Ронилац се припрема лежећи на леђима, медитирајући и контролишући дисање. Кад је спреман, узме последњи дах и зарони главом према напред. Испрва ронилац мора да се бори против потиска који жели да га врати на површину. Његова плућа се постепено компресују због притиска воде и на десетом метру смање се за половину.
Густина тела се повећа и кад достигне густину воде, ронилац постане природно плован. Кад би ронилац ту стао, напросто би плутао. „Преко те тачке морате да оставите део себе за собом, властиту историју, надања, жаљења, бриге. Од тог тренутка надаље, постоји само ваше садашње ја у садашњем тренутку“, каже Трубриџ. После још неколико замаха, ронилац постане негативно плован и прелази у слободан пад.
Овај слободни пад у мрак најближе је што ће се ронилац наћи томе да буде изгубљен у мору, али они то често описују као најбољи део путовања. Људи су изненађујуће добро прилагођени држању даха под водом. Ослањамо се на нешто што се зове „сисарски ронилачки рефлекс“ – реакција на хладнију воду око лице која успорава откуцаје срца и преусмерава крв из наших екстремитета у средишњи део нашег тела. Делфини, фоке и китови имају исти тај рефлекс. Он нам омогућава да дуже останемо свесни у води. Али дубока вода није наш дом. Рониоци којима понестане кисеоника доживе губитак свести, док притисак може да доведе и до оштећења плућа. С времена на време такође, рониоци знају да нестану. Наталија Молчанова (мајка Алексеја Молчанова), нашироко сматрана једном од најбољих ронитељки на свету, 2015. године је нестала током релативно плитког зарањања уз обалу Ибице. Њено тело никад није пронађено. Али не обавља се свако роњење на дах у тако екстремним условима, а традиција задржавања даха протеже се уназад стотинама година.
„Ваша веза са морем постаје потпуна“
Током читаве историје, роњење на дах је служило за проналажење хране. Вековима су људи ронили у море у потрази за морским створењима, сунђерима и бисерима. Читаве генерације рибарки из Јужне Кореје са острва Џеџу училе су ту вештину, а у оквиру тајландске заједнице Мокен у океану Андаман, људи уче да роне од детињства. Номадски и поморски народ Баџау из Југоисточне Азије чак је развио веће слезине за роњење, показало је истраживање из 2018. године. Већа слезина прави више кисеоника у крви за роњење. Роњење на дах постало је популарно у Европи у Двадесетом веку. Италијански пилот Рајмондо Бучер је 1949. године поставио први званични рекорд у роњењу на дах стигавши до 30 метара дубине у Напуљском заливу. Између 1960. и 1974. године, сицилијански ронилац Енцо Мајорка оборио је неколико рекорда и био је прва особа која се спустила на 50 метара. Француски ронилац Жак Мајол је 1976. године био први који је отишао дубље од 100 метара. Мајол, који је рођен у Шангају, уврстио је јогу и зен медитацију у своју ронилачку праксу. Инструктор Ијан Доналд каже да је роњење на дах, које захтева само купаћи костим и маску, прилика да се море искуси на најчистији могући начин.
„Животиње се понашају према вама другачије, прилазе вам ближе и имају интеракцију са вама. Немате мехурове, тако да можете да чујете звуке корала, звукове кликтања делфина и како рибе једу дагње на гребену. Ваша веза са морем постаје потпуна“, каже он. Турска ронитељка Сахика Еркумен говори и о психолошкој користи, рекавши да је роњење њен „најефикаснији алат за рад на себи, еквивалентан десет сесија терапије.“ Али, иако популарно, роњење на дах је и даље релативно уска делатност и недостаје јој финансијска потпора многих других екстремних спортова.
Године 2023. оно је додато у Светске игре, које признаје Међународни олимпијске комитет, али још није званични олимпијски спорт. То значи да многи такмичарски рониоци морају да тренирају и такмиче се у слободно време. Турска рекордерка Јагмур Ергун нема никакве сумње да има све што је потребно да би се такмичила са спортистима свстског ранга, али нема финансијску подршку да може да да отказ на регуларном послу. „Разлог зашто се такмичим без пераја је што не могу да их приуштим. Један пар кошта отприлике 30.000 лира (1.120 долара)“, каже она. Али овај спорт дефинитивно привлачи све више пажње, а питање колико дубоко људско тело може да оде има универзалну привлачност. „За разлику од планина које имају коначни врх, овде нема коначног дна. Нико никад неће стићи до дна Маријанског рова. Колико, дакле, дубоко могу да оду?“, пита се Ијан Доналд.
Асја Робинс
Извор: ББЦ
