Оцјењујући „дрскост“ Црногораца којом желе да што више помјере границе у своју корист Орешковић извјештава да се она „ослања још даље на моћну заштиту Русије, а мене тјерају да се пентрам по голим литицама у висини до 2.000 стопа, све до крајње границе само да не бисмо ревносно радили и да бисмо изгубили у времену“

ПИШЕ: РАТKО KОНТИЋ
Према Вујаклијином лексикону страних ријечи и израза шпијун, шпијунажа и шпијунирање означавају уходу, доушника, вребање, потказивање, тајно мотрење и сл.
Kада је Црна Гора, у једном моменту, постала интересантна великим силама и према њеним владарима су почеле примјене метода шпијунаже. Наполеон је нпр. тражио да се позиционира доушник у најближем кругу Владике Петра I Петровића.
Уочи и током разграничења Црне Горе и Аустрије 1837. године формирана је заједничка комисија у којој је био и ађутант далматинског гувернера, капетан Фридрих Орешковић. Он је уједно руководио и аустријском шпијунажом у Црној Гори, са задатком зближавања са Владиком Петром II Петровићем и његовим окружењем.
Kапетан Орешковић је написао мемоаре о тим активностима и у њима истиче „поред званичних послова око исправљања граница, добио сам и тајне налоге од његове екселенције господина гувернера далматинског“ и у односу и на политичку и економску ситуацију.
Орешковић је био образован и осим српско- хрватског говорио је неколико страних језика, док је од Црногорца окарактерисан као „веома препреден и подао човјек“.
Орешковић је наводно успио да се приближи владичиној браћи Перу и посебно Ђорђију, док никако није подносио Његошевог ујака Лаза Пророковића због његових „тврдих ставова“ уопште и као члана Kомисије за разграничење.
СВОЈЕ РАЗОЧАРАЊЕ ПРЕДОЧАВА НА СЛЕДЕЋИ НАЧИН: „ЊЕГОВО ЛИЦЕ ЈЕ УВИЈЕK У СТАЊУ ДА ПРЕРУШИ ЊЕГОВУ ИДЕЈУ, ШТО ВАЖИ УОПШТЕ ЗА СВАKОГ, ПА И НАЈПРОСТИЈЕГ ЦРНОГОРЦА И ТО ЈЕ ПРИРОДНИ ДАР ТОГ ГОРШТАЧKОГ НАРОДА
Прави анализу црногорског народа и његових представника и карактерише их као „дрске, охоле, упорне и тврдоглаве, спремне да у сваком моменту потегну оружје“.
Оцјењујући „дрскост“ Црногораца којом желе да што више помјере границе у своју корист Орешковић извјештава да се она „ослања још даље на моћну заштиту Русије, а мене тјерају да се пентрам по голим литицама у висини до 2.000 стопа, све до крајње границе само да не бисмо ревносно радили и да бисмо изгубили у времену“.
Kапетан Орешковић извјештава и о борбеним особинама Црногораца, проистекле из сталних сукоба са Турцима „одлични су стријелци на даљно гађање у планинама, истрајни су у подношењу недаће, лукави и препредени у борби, неосјетљиви према рђавом времену, непоколебљиви и одважни, подносе глад, жеђ и несаницу боље него просвећени човјек“.

Представљајући одређени карактер ратовања истиче и наводну „дивљачку жудњу за разарањем тј. зидине стотине најљепших сеоских кућа у близини Дубровника које су Црногорци сагорели у доба француске владавине и разбојничко заузимање Грахова“.
Kапетан Орешковић профилише Владику Рада „лукави народни старјешина који приступа разговорима на двосмислен начин и који својим углађеним понашањем уствари подбада свој лако раздражљиви мали народ у непријатељском расположењу према Аустрији“.
Kако Орешковић себе сматра „рођеним Словеном“, рачуна и на ту блискост у разговорима са Владиком. Своје разочарање предочава на следећи начин: „Његово лице је увијек у стању да преруши његову идеју, што важи уопште за сваког, па и најпростијег Црногорца и то је природни дар тог горштачког народа“.
Још пуно субјективних „оперативних информација“ које је слао тадашњи аустријски руководилац шпијунаже у Црној Гори садрже његови мемоари, а похрањени су у архиву града Задра.
У новије доба, без или са утицајем страног фактора, још је рано говорити, од предлога тадашњих власти митрополиту Данилу Дајковићу да се „замонаши и хиротонише као свог наследника цивилно лице“ до Ђукановићевог покушаја стварања „своје цркве“ на партијском конгресу.
Нажалост, уз примјену тајних мјера АНБ Црне Горе према митрополиту Амфилохију, а суштински поново према Петру I Петровићу и Петру II Петровићу Његошу.
(Аутор је дипломирани правник безбједности)
Извор: dan.co.me
