Пише: Спасоје Томић
Поводом изласка књиге колумни Војина Грубача, желим да му упутим искрену честитку и ријечи поштовања не само као аутору, већ и као човјеку који је остао доследан јавном говору, мисли и ставу, без обзира на то колико тај пут понекад био тежак или усамљен.
Није тајна да смо Војин и ја у многим питањима имали и имамо различита гледишта. Често смо стајали на супротним странама јавне мисли, тумачили исте догађаје различитим ријечима и извлачили различите закључке. То је, уосталом, и природно у временима која траже став, а не ћутање. Али исто тако није тајна да смо у неким суштинским стварима знали да мислимо исто као Срби, као људи који осјећају терет историје и одговорност према будућности, као они који не желе да буду нијеми посматрачи сопственог времена.
Зато ова књига није само збирка текстова. Она је траг једне свијести која је одбила да ћути. Она је запис једног погледа на стварност који је настајао у времену превирања, сумњи, нада и борби у времену које је тражило да се говори, чак и онда када је говор био непожељан.
Сви ми који пишемо колумне, свако из свог угла, са својим искуством, убјеђењима и карактером, у ствари смо свједоци једне епохе. Биљежимо дух времена док још није постао историја. Записујемо тренутке који се другима чине пролазним, а који ће се једнога дана показати као пресудни. Ми смо хроничари немира и наде, заблуда и истина, успона и посрнућа.
Можда без свечаних признања и без помпе, али у суштини, тихи хероји политичких процеса који обликују стварност у којој живимо.
Не зато што смо безгрешни, него зато што смо присутни. Зато што свједочимо. Зато што остављамо траг.
Оно што данас пишемо као полемику, став, упозорење или опомену, сјутра ће бити историјски документ. Наше ријечи постају извори које ће неке будуће генерације читати не да би пресуђивале нама, већ да би разумјеле вријеме у којем смо живјели. Колумнисти су, хтјели то или не, архивари једног доба, живи писари политичке и друштвене стварности.
Зато је свака озбиљна књига колумни више од личног успјеха једног аутора. Она је допринос колективном памћењу. Она је свједочанство да је неко гледао, мислио, говорио и записивао онда када је било најважније.
У том смислу, ова књига има вриједност која превазилази свакодневну полемику. Она припада времену које описује али и временима која тек долазе.
Честитам Војину на труду, истрајности, интелектуалној храбрости и на запису који остаје. Разлике међу нама могу бити велике, али траг који остављамо у времену — то је оно што нас све повезује
