Стајао сам синоћ на мјесту пред улазом у кућу гдје сам претучен 2007. године. Први новембар, још један у низу од када сам почео да их бројим. Вртим разне слике у глави, а некако ми пред очима највише – отац.
Бруталније није могло. Палицама, искљуциво у предјелу главе. Штитим се рукама. Не знам како и откуд сам се нашао на кољенима, док одозго сијевају бејзболке. Колико је фалило да се заврши трагично, или да останем инвалид? Вјероватно још само један снажан ударац, мало ниже, у предјелу врата.
Док осјецам како ми кроз тијело пролази језа и мрави под кожом, на памет ми пада медицинско вјештачење на неком од судских спорова. Психијатар је рекао да ћу послије страхова које сам претрпио, нелагоду осјећати читавог живота када на то мислим или о томе причам. Управо се увјеравам у врло презицизну медицинску дијагнозу.
Можда би због тога требало овдје да станем? Не, проци ћу кроз то још једном, док покушавам да реконструишем случај, онако за себе. Случај који је само још хипотека властима за затварање поглавља 23 и 24, заједно са другим тешким случајевима напада на новинаре у Црној Гори. И ниста више преко тога. Статистика која је све мање интересантна, осим за европске званичнике.
Одуговлачењем, фингирањем и водјењем такозваних недјелотворних истрага, ДПС власти су успјеле да све те старе случајеве напада на новинаре релативизују, обесмисле, пребаце у зону у којој то више скоро да никога не интересује. Стасале су у међувремену нове генерације које о томе ништа не знају. Треба само обратити пажњу на то колико има читања или прегледа било који текст који нас опомиње да још увијек није ријешено убиство Душка Јовановића. Минималан број, срамота.
Присјецам се тренутка када излазим из аутомобила, паркираног пред сами улаз куће. Из мрака трчећи израњају два младића. Страх и збуњеност, то је оно сто осјећам. Да сам покушао да утрцим у кућу, онако маскирани, вјероватно би ушли замном и претукли ме пред родитељима који су живјели у приземљу. Одустали не би од те намјере, сасвим сам сигуран.
Не знам колико је било удараца. Не знам ни шта је пресудило да прекину. Један младић већ одлази према капији, успијевам да примијетим. Други креће, па се онда предомишља, враћа, и свирепо замахује још неколико пута. Чини ми се да је последњи ударац најјаци. Најболнији сигурно. Можда ми се само учинило да сам јаукнуо, не знам да ли се чуло. Тог тренутка сам осјетио невјероватан страх да ми је лобања отворена док ми крв, која се слива са главе, лагано замагљује поглед. Затим и други младић одлази. Трчкара на прстима, опуштено, као послије тренинга. Није то ни изблиза бјежање, прије бих рекао сигурност да су обавили посао и да могу да се удаље.
Дозивам супругу, излази малољетна ћерка. Не дозвољавам јој да ми приђе, само кажем да зове деду. Отац излази, не знам да ли га видим, али јасно чујем како говори и понавља – “па зар ође, пред кућом, а ђе пред кућом”. Тек касније, отац више није жив, схватам смисао тих његових ријечи и на шта је мислио.
Осам година након тога, послије интервенције Врховног дрзавног тужиоца, Виши државни тузилац у Бијелом Пољу, Рифат Хадровић, прихвата да прими мог адвоката Далибора Томовића и мене на разговор. Каже да не може ниста да учини и да ће затворити истрагу без подизања оптужнице. Адвокату ће омогуцити да копира списе предмета.
Недуго потом са адвокатом се састајем у Подгорици и он ми, измедју свих папира и списа, вади један и ставља на сто испред мене.
“Можда ће те ово интересовати” – каже ми.
Ријеч је о полицијској изјави која је узета од мога оца. Тек тада сазнајем да је отац давао изјаву и испричао како му је један Беранац, познаник, “пријатељски” савјетовао да утиче на мене да не пишем о криминалцима. Можда мјесец прије напада. Отац ми то никада није рекао, као што никада није питао шта пишем и зашто пишем. Вјеровао је у мене и мој професионализам, никада га нисам разочарао нити обрукао.
То “пријатељско” упозорење било је, заправо, најава онога сто ће се десити, најава злочина. Док сам ја био опуштен, на одмору послије удбашке смјене у локалном јавном сервису, отац је, очигледно, читаво вријеме бринуо и страховао.
Држим документ у руци и ћутим. Читам још једном. Схватам, дакле, зашто је отац изговорио “ђе пред кућом”. Очекивао је и вјеровао да се напад може десити негдје на улици, у кафани.
Али на кућном прагу, то није. Тог тренутка сам покушао да замислим његову унутрашњу драму и немир – на кућном прагу су му, истина у неким сасвим другим историјским околностима, предратним и ратним, убијени деда и стриц. Деду је стигло пушчано зрно на капији дворишта, а стрица су му извели из куће и свирепо убили.
А онда, у потпуно другој временској димензији, у сасвим другим свијету, неко покушава да му убије сина испред куће. То је била траума коју је он у себи носио до краја, а никада ми није казао, није се пожалио макар једном ријечју. Ћутао је о томе што читам у списима. Касније ми је постало јасно и зашто би онако, када не очекујем, звао мобилним с времена на вријеме, и питао гдје сам и када долазим. Умро је свега три мјесеца прије него ми је на аутомобил, практично на истом мјесту, пред кућом, бачен експлозив.
Оче, знаш да су ми дјеца увијек била и биће прва брига, али не знаш да су ти остао рана. Стојим послије шеснаест година на мјесту гдје се све догодило. Чекам те да изадјес из куће, да свратим код тебе и да причамо мало о послу, а мало више о риболову и планинарењу.
Опрости ми што сам ти нехотицно приредио патњу под старе дане. Нисам размишљао, нисам развио културу личне безбједности. Нисам био обазрив. А и да јесам, да ли би се нешто промијенило?
Неко је то намјерио да учини. Знас ли оче да су батинаши чекали онамо гдје су биле гараже, преко пута куће. Никада ми неће бити јасно како су знали одакле ћу, из којег правца и када наићи, када ни ја то нисам знао. Како то да тих десет, петнаест минута, или се мени тако чини, није туда наишло ни једно ауто, док нису стигли полиција и хитна помоћ? У једном кафићу се те ноћи славило, чуо сам тако.
Реци ми оче, и даље ме то мучи, реци да ли си ми опростио бригу и непроспаване ноћи. Неко вријеме сам размишљао како ми је постало свеједно и трудио се да заборавим. Можда су озбиљне године у које сам ушао продубиле упитаност о смислу свега па и тога због чега сам жртвовао породични и твој мир.
Ако ти нешто значи оче, буди сигуран, више бих волио, када би то било могуће, још само једном да ме пренесеш на ледјима преко Лима док идемо на пецање. Да осјетим ту безбрижност и сигурност, и да осјетим незаборавни мирис липљена који ти се увукао у риболовну гардеробу. Радије, него још стотину година да будем новинар и пребројавам прве новембре.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
