Када сам недавно без икаквог разлога, наручено или не, свеједно, изблаћен на некаквом приватном блогу, неке небитне особе која је себе уздигла толико да рјешава проблеме од локалних до глобалних, присјетио сам се само како је било лијепо вријеме када није било интернета.
Година је 1982. Професор, који из Београда долази у Сарајево да предаје информатику, цртајући на табли компјутер, покушава да нам објасни шта је хардвер, шта софтвер, што дјелује прилично апстрактно. Компјутер у стварности тих година нисмо могли видјети.
Али, управо у то вријеме изучавали смо врло интензивно, као обавезно штиво, Херберта Маршала Маклуана, теоретичара или боље рећи филозофа медија, који је антиципирао, односно већ тада предвидио шта ће нам се дешавати у блиској будућности. Маклуан је толико био одушевљен појавом телевизије, да је вјеровао како ће електронски медији довести до такозване имплозије или сабијања, и да ће свијет постати глобално село.
Тада је то изгледало скоро невјероватно. Било је то оно вријеме када сте чекали у пошти да вас прозову – Беране, кабина три, да би сте обавили разговор фиксним телефоном и јавили се некоме. На помолу још није била ни појава мобилних телефона, тако да су Маклуанове визије изгледале превише далеко. На предавања смо ишли са обавезним новинама испод руке и ни помишљали нисмо како ће за само неколико деценија не само да се те визије остваре, већ и много више од тога.
Да ли је то било срећније вријеме? За наше генерације – да. Улазите у амфитеатар, а на табли вас чека исписан текст пјесме “Ми нисмо сами”, што је много емотивније од компјутера. “Филм” и Јура Стублић се на таласу новог вала пробијају на музичкој сцени правећи вјероватно једну од најбољих пјесама која се и данас радо препјевава и слуша уз пиво на свиркама уживо.
Послије оригиналне верзије, мени је без икакве дилеме најдражи препјев Дарка Рундека, онај уз пратњу Ане Ковачић на саксофону, и често га пустим на јутјубу, у тренутцима опуштања.
Уз добре професоре журналистике стицали смо широко образовање, а опет научили да ствари, чак и најситније, посматрамо увијек у цјелини. Сликовито, то би било као да неки мали новинарски проблем посматрате из птичје перспективе, па се онда лагано спуштате и налазите му мјесто и узрок у много ширем контексту, онако како је то изгледало одозго, а не на први поглед.
Онда размислим, и само кажем, онако за себе, Боже, човјечанству је требало вијек и по, ако рачунамо од нове ере, да Гутенберг осмисли пресу и убрза преношење информација, убрза развој културе преко штампане књиге у периоду ренесансе.
Онда је требало још око четири стотине година да додје до проналаска радио везе, па затим још око сто педесет година до изума и масовне употребе телевизијског преноса слике. Тај последњи момемант је потакао Маклуана да предвиди имплозију свјетских размјера и антиципира проналазак интернета.
Ту гдје јесмо у овом тренутку, послије неколико деценија, ангажован да средњошколцима одржим предавања о значају медијске писмености, у једној од школа наилазим на смјер “апликанти”, или несто слично, није ни важно. Запањује ме оно што видим улазећи у учионицу. На свакој клупи по један велики екран и компјутер на којима се програмирају ствари које су просто незамисливе.
Али, на питање да ли су икада узели новине у руке, средњошколци, још мало па академски грађани, одговарају да нису. Да ли неко од ваших родитеља, ђедова и баба, купује новине, питам. Један ученик се стидљиво јавља и каже да његов деда то чини, али да их он не чита. Радио, кажу, врло ријетко слушају, а на телевизији прате углавном спортске канале, мушкарци, а дјевојке канале за моду. Не знају основне новинарске форме, не знају шта је вијест и како се прави. Основни извор информација су им друштвене мреже. Питам, а како знате да је тачно то што сте прочитали на друштвеним мрежама? Ћуте, одговор не знају. Помислим, ако је направљен овакав генерацијски јаз за само неколико деценија, шта нас тек чека у будућности?
Наравно да сам и ја постао зависник од интернета, али приватни фејсбук профил никада нисам пожелио да имам. У савременом глобалном селу то вам више не вриједи, мислим желите ли ви то или не желите. Почетком године сазнао сам да имам профил. Лажни. Активан од октобра прошле године. Прегледујем дневник рада из тог периода и повезујем то са неким текстовима док водим сопствену истрагу.
Компанија Мета, која је власник Фејсбука, на званични захтјев полиције одбија да га избрише, кажу да не крши њихова правила??? Црногорска полиција преко Интерпола у Њемачкој, на основу података које је Фејсбук доставио, открива да се лажним профилом управља из те државе, из града Триера. Власник ИП адресе и броја телефона, седамдесетчетворогодишњи Њемац, саслушан је и одбио је било какву везу са случајем. Мало је вјероватно и да има, и полицији и мени јасно је да ту ИП адресу у Њемачкој користи неко у близини, ко ме добро зна, можда и из Берана.
Полиција је даље немоћна, а Фејсбуку није довољна чињеница да је неком украден идентитет, да би лажни профил избрисали, чак и на званичан захтјев државних безбједносној служби. Полицајци ми кажу како је, вјеровали или не, Фејсбук макар толико коректан да вам саопшти ИП адресу и власника са које се управља профилом. Друге мреже, причају ми, неће ни да вам одговоре. Узалуд и моје јавне молбе да нешто учини АНБ.
Драги Херберте, знаш да си ми био омиљени теоретичар медија, али не чини ли ти се да је ово отишло некако предалеко, рекао бих отргло се контроли. Можеш ли ми рећи шта се десило са слободом у твојој визији свијета. Мислим на индивидуалну слободу. Да ли се ту несто промијенило и да ли слобода и даље престаје тамо гдје угрожаваш слободу друге особе?
Ако се није промијенило, можеш ли ми, Херберте, учинити услугу и објаснити то власнику Фејсбука Марку Закербергу и особи X која ми се “наслонила”, па пере ли ме пере, без аргумената. Можеш ли им ти рећи да то није слобода, иако јавна личност треба да има висок степен толеранције. Да тужим? Не драги Херберте, то су ми и други савјетовали, оваквих судова, као наших, доста ми је. Учини ти за мене само то што тражим. Актуелизуј питање слободе и граница слободе.
Опрости ми “првосвјештениче свјетског села” ако сам грешан и ако се сложим са мојом пријатељицом, са којом евоцирам успомене из доба прије твоје електронске галаксије, како би баш било згодно да замолимо Николу Теслу да направи некакву свемирску олују и да глобално останемо без интернета. Макар на два дана.
Ја бих то вријеме искористио да се, када би било могуће, телепортујем у студентски амфитеатар гдје ме у рано јутро на табли сачекају стихови – “и не знам кад, и не знам гдје, ићи ћемо истом страном улице, вјеруј ми душо, срешћемо се, у свјету тајни ми нисмо сами”.
Какав је то био поцетак дана. Онда пауза за кафу уз мирис свјеже штампаних новина и сивкаст траг олова на прстима. Тразим ли, Херберте, превише? Само дан или два без интернета. Прије него се вратимо у сурову реалност гдје је не само информација, него и дезинформација убразана. Толико да и лажи путују брзином свјетлости.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
