Потпуно злослутно је зазвучао податак да у урбаном језгру Андријевице не живи више од 350 становника, да је врло мало свјетала која горе ноћу у становима и кућама, и да више Андријевчана данас живи и ради у Будви него што их има у овом старом и некада врло знаменитом сјеверном граду.
Не знам када је престала да се води мртва трка да би се прескочила бројка од хиљаду становника. Остала је прича да Андријевица стално има 999 становника. Таман се роди једно дијете, а двоје старих људи умре. И тако деценијама. Негативан природни прираштај и миграције довели су до тога гдје је овај град сада. Тренутно у “солитеру”, највећој стамбеној згради у Андријевици, од двадесет два стана, петнаест је празних. Провјерено. Или у другој згради, на једном улазу од дванаест станова, само у четири стално неко живи. Генерација сам старије доби и врло добро сам запамтио вријеме када је одлазак за Први мај, на Књажевац у Андријевици, значио добар провод међу хиљадама људи. Сједате на аутобус “Иванградпревоза” који на тој локалној линији вози макар на сваки сат. Тискате се да би на саборишту прошетали, видјели се и били виђени. Појели шећерну јабуку или попили пиво, млако, из гајбе. Тада је у андријевичким погонима и фабрикама било око хиљаду радника. Свјежи укус ратлука, још меканог и љепљивог за непце, из Соко штарка, остао ми је неизбрисиво у сјећању, а кожна торба из полимкиног погона галантерије у Андријевици, добијена на поклон када сам дипломирао, дуго ми је била заштитни знак преко рамена.
Или, још мало даље у прошлост? 1892. године, ова варош је добила читаоницу, прву на сјеверу. Основана је под покровитељством књаза Мирка да би се народ описмењавао. На дан отварања уписано је 40 чланова, међу њима 12 до тада неписмених. Добротворни члан читаонице био је и први црногорски министар иностраних послова војвода Гавро Вуковић. У читаоницу су долазили сви виђенији људи тог времена, јер су ту редовно стизали примјерци свих новина које су се штампале у Црној Гори и шире.
Отварање читаонице у Андријевици учинило је убрзо то да је овај град, према попису из тих година, имао највише писмених људи, у односу на број становника, послије Цетиња. Андријевичка читаоница организованим животом је почела да живи од фебруара 1911. године, када су усвојена правила која су објављена у 38. броју “Гласа црногорца”. Правила су објављена 10 година након оснивања, па се сматрало да је читаонца прекинула рад. Прегледањем тадашње периодике може се установити да ипак није било прекида до балканских ратова. Прије спаљивања, јула 1944. године, читаоница је имала 14 хиљада књига, махом раритета. Посједовала је прве радове Павла Ровинског. Читаоница је неколико пута пљачкана, а након спаљивања данас не посједује ни једну књигу са старим печатом. Обновљена послије Другог свјетског рата. Читаоница у току свог постојања дугог преко 130 година доживјела је петнаест пресељавања. Од јула 2008. године налази се у новим, комфорним просторијама зграде Центра за културу. Тренутно посједује 12.500 библиотечких једниница. У просторијама ове библиотеке се чува легат од 37 слика чувеног андријевичког и црногорског умјетника који је прије неколико година умро у Београду, Мила Стојковића.
Племе Бакић поносно је на своје претке Мила и Павла који су, школујући се у Турској, били оснивачи данас свјетски познатог фудбалског клуба Галатасарај, о чему свједоче табле које је делегација тог клуба прије десетак година поставила на сеоском дому у Забрђу. Када год прођем кроз Трепчу, присјетим се ријечи великог романсијера Михаила Лалића, који је имао обичај да каже “ако сам у свађи са тамошњим људима, нисам са предјелима, кад их погледам промијеним расположење”. Његова Спомен кућа самује у том селу.
Да ли је овакву судбину родног града могао наслутити сликар Душан Машовић када је у Трешњеву, на свом имању, саградио Дом ликовних умјетника Полимља. Коме оставити његову умјетничку заоставштину? Како данас објашњавати генерацијама младих да је из њиховог града потекло преко педесет сликара, међу којима и Јован Зоњић, ако нису ни чули за њега? Послије, рекао бих једноставно, крађе умјетничке слике Милића од Мачве која је била прављена специјално за Андријевицу, хотел “Комови” гдје је деценијама стајала, нема више исту вриједност и драж. Можемо ићи и још даље у прошлост.
Недавно сам писао о храму у селу Кошутићи као шанси за вјерски туризам. Храм се гради на темељима светилишта из четвртог или петог вијека. Због свега тога и много чега другог, злослутно је и жалосно чути оно што ћемо ускоро и званично знати, да је Андријевица град који убрзано умире. У праву је предсједник општине Жељко Ћулафић који ми у разговору приватно и искрено каже “шта ће нам општина и свађе одборника у локалном парламенту, мјесна заједница и предсједник мјесне заједнице, то нам је послије овог пописа права мјера”. Коме је требало да гради трг од милион и по еура, чесме и фонтане?
Охрабрио ме, ипак, податак да је другар моје кћерке, Марко Вулевиц из Андријевице, најбољи студент Универзитета Црне Горе. Знам такође и многе поносне Андријевчане, неки су ми и пријатељи, који су укоријењени ту и не мрдају ниђе. Некако ми се чини, да није њих, како је кренуло, у Андријевици би остало на крају само тринаест чувара на тринаест тајкунских малих електрана, и више нико.
Остале би фонтане и остале би фатаморгане са нестварним негдашњим сликама гомиле људи на сабориштима, у кафанама, у биоскопу и библиотеци. Нестварне слике гужве на аутобуском стајалишту и борбе за мјесто у аутобусу, да се не чека онај који ће наићи “тек” за пола сата. Хоће ли након свега неко коначно рећи – доста је пљачке сјевера и експлоатације наших природних ресурса. Доста је “одлива” без еквивалентних “прилива”. Оставите нам шуме, ријеке, питке воде и рудна богатства. Није Андријевица заслужила да спадне на 350 душа. Нисам тамо рођен, али као да јесам, читав сјевер је моје родно мјесто. Зато боли ова ничим заслужена пустош.
Туфик Софтић
Извор: РТЦГ
