Вјеровали или не, у Даниловграду, Матица црногорска, под диригентском палицом Драгана Митовог Ђуровића, организује вече посвећено чувеном редитељу Здравку Велимировићу, аутору култних филмова „Лелејска гора“, „Дервиш и смрт“, „Врхови Зеленгоре“
Зашто кажем „вјеровали или не“, па зато што се Здравко Велимировић увијек осјећао као Србин и био за заједничку државу са Србијом (иако рођен на Цетињу, поријеклом из Бјелопавлића) и био веома критички настројен према дјеловању организација попут Матице црногорске.
Помучио сам се да пронађем у комплетима ревије Исток његово излагање у Црногорској академији наука и умјетности, фебруара 2001 године, у којем је био веома критичан и према ЦАНУ, па је наслов у Истоку био: „Црна Гора гори, а ЦАНУ се чешља!“ Имао сам заиста велику срећу да присуствујем том скупу у ЦАНУ, као да ме сами Бог послао.
Немам снаге да прекуцам цијели текст, а штета јер је маестралан, али ћу пренијети најзанимљивије дјелове:
„Ми живимо у једној врло опасној ситуацији и не можемо да се понашамо као да се нас то не тиче. Народ од нас очекује одговоре на битна питања своје егзистенције и есенције. Академија је највећа научна и културна институција. Како ми можемо данас, у једној држави, заједничкој још, а надам се да ће је и даље бити, да не констатујемо шири контекст онога што окружује наше животе, па и рад ове Академије.
У нашој Црној Гори, спор са прецима се славодобитно приводи крају. Главне црногорске врлине које су издвајале Црну Гору у читавом српству и југословенству, одступају на свим линијама додира са стварношћу. У припреми је даље смањивање Ловћена, демонтажа Његоша и редефинисање Горског вијенца.
Тражим од вас да се направи један научни скуп о потреби веће заштите већ озбиљно угроженог српског језика и ћириличног писма, а то је наша последња одбрана. Народ који испрља свој језик, који га похаба, промијени га другим словима и ријечима, он више не постоји као народ.
Евидентна је културна и духовна деградација у нашем друштву, уз сумњиво етичко и етничко преобликовање данашњег човјека и грађанина. Какав је став о томе Академије? Та морална црногорска тврђава, штити и мач Црне Горе, гдје је она данас?“
Излагање Здравка Велимировића наишло је на оштро реаговање појединих академика, поготову Божине Ивановића и Мијата Шуковића.
„Ово није нацизам, него горе од нацизма, ово није национализам, него горе од национализма. Оваква логика мени више не дозвољава да данас сједим овдје са вама“ – рекао је Божина Ивановић прије него што је демонстративно напустио салу.
Писао сам прије неки дан да су дјетињство на Цетињу провели (док их нису отерали 1941) славни писац Борислав Пекић и маестрални глумац Павле Вујисић. Е са њима се на Цетињу дружио и Здравко Велимировић, коме је отац Лука био професор у Гимназији а мајка Загорка учитељица.
-Било је то сјајно друштво. Ја сам имао 9 година, Пекић 10, Паја 14. Пекић и ја смо заједно ишли у школу. Сви смо живјели у доњој згради у Банским становима – присјећао се Здравко у интервјуу за Исток. – Мене су звали Жирафа јер сам био висок, а Бору Пекића смо звали Пинокио, због великог носа. Паја је имао преко 100 кила. Био је „капо ди банда“.
У поменутом излагању у ЦАНУ, Велимировић је о данашњем Цетињу рекао:
–Тај се град више препознати не може. Племенити и добростојећи, васпитани на традициналној култури, сељаци, сишли у престоноцу, и погубили се. У овим временима опште криминализације, њихови синови су се укључили у многе нечисте радње. Када сам снимао филм „Ловћен видокруг“, на Цетињу 1993 године, уочио сам омладину потпуно духовно и васпитно запуштену. Пришао ми је један од њих и рекао ми: „А професоре, што се љутите на нас? Ми идемо у Италију, напунимо торбе украдене робе и све донесемо на Цетиње. Доста су Италијани отимали од нас, ред је да ми њима понешто отмемо.“ Ја имам то снимљено. Имам 30 минута снимљених разговора и са другим цетињским младићима који су потекли из одличних породица, али то што они сада причају и раде, то је страва и ужас!
Данима, мјесецима, па и годинама су ми у ушима одзвањале Велимировићеве ријечи изговорене тог хладног фебруарског дана у згради ЦАНУ на Горици. Посебно оне: „У нашој Црној Гори, спор са прецима се славодобитно приводи крају. У припреми је даље смањивање Ловћена, демонтажа Његоша и редефинисање Горског вијенца“.
Извор: Донко Ракочевић/Фејсбук
