Ако неко жели да се препусти осећањима, то је лепо, ако, пак, други жели да остави себи дозу рационалности, зашто се у том случају користе изанђали аргументи из соцреалистичке стварности да би се једна жена принудила на ступање у однос са мушкарцем.
Када је пре неки дан изашао кликбејт чланак са насловом „погледајте случај о коме цела Србија прича“, мало ко је слутио да ће то заиста бити истина. Луцидни посматрач српске друштвене стварности не треба да губи време на први површински слој расправе који се своди на то како треба мувати и којије кључ успеха. Интересантан је дубљи слој аргумената који се фокусирао на убеђење да је достављач хране неки пандан експлоатисаног пролетера из давнина, док је жена која је наручила храну уображена буржујка која није хтела да пружи бедном раднику сексуално задовољство на прагу свог стана, док се храна у кесама још није охладила.
Одакле уопште размишљање које доводи у везу нечију претпостављену нижу класну припадност са тиме да она њему треба да обезбеди компензацију у виду сексуалног задовољства? На страну то што достављач хране није каријера и што се тим послом углавном баве млађи мушкарци који желе да зараде брзу лову док студирају или траже бољи посао, на страну то што потрошити 500 или 1000 динара на доставку хране не чини никога трулим богаташем, то би већ било залажење у домен реалности.
Не, треба остати на површини аргумента који тврди да је ступање у везу уз разматрање и материјалног аспекта неморално.
Већина оних који износе тај аргумент издају се за традиционалисте, док се у традиционалном градском друштву 19. века брак закључивао на основу мираза, то јест колико материјалне користи брак може донети мушкарцу који намерава да у њега ступи. Чак и на селу имућнији пољопривредници нису желели да дају своју ћерку за беземљаше, домаћинска кућа се спајала са другом једнаком партијом. Данас је терен поравнат, барем формално. Жене такође могу да оцене мушкарца који им се набацује и могу притом да се ослањају на више фактора. То је сасвим рационално понашање. Ако неко жели да се препусти осећањима, то је лепо, ако, пак, други жели да остави себи дозу рационалности, зашто се у том случају користе изанђали аргументи из соцреалистичке стварности да би се једна жена принудила на ступање у однос са мушкарцем.
У сржи тог резоновања лежи дубоки презир према грађанском слоју друштва, оном образованом и интелектуалном делу који у складу са својим талентима, уложеном труду и утрошеном времену има право да буде више материјално компензован од неког ко обавља посао за који нису потребне никакве квалификације, као што је достављање хране. Тако се некадашњи сеоски презир према граду лепо спојио са радикално левим презиром средње класе (о вишој и не причамо, јер они су недодирљиви, лакше је ударити на оног кога можеш да дохватиш).
Треба приметити да се то све одиграва у једној земљи која је изразито оријентисана ка материјалном и где се свако успутно ћаскање претвара у тужбалице о недостатку новца. Посебно је отужно што се иза свега тога и не крије неки жар за социјалном правдом и једнаком расподелом добара, већ „само ја да имам, а други нека цркне“. Зато овакве приче као са насртљивим достављачем и буде демоне у људима који искључиво жуде да поседују: жене, новац, кола, некретнине – дај ми, дај ми, дај ми. На крају је увек крив онај други, што из неког разлога има, тај објекат сексуално-материјалне пожуде који се мора поседовати или презирати (самим тим и уништити).
Александар Ђокић
