Неко је израчунао да је дан рочишта, за које се сви надају да је било последње у подужем низу, био тачно 1776. који Џулијан Асанж, оснивач Викиликса, проводи у британском затвору и чека шта ће решити британски суд. Хоће ли га ослободити или ће га послати америчком судству да му одреди казну за шпијунажу, која може бити и смртна, а може бити и затворска, и то до 176 година. Виши суд у Лондону одложио је одлуку, али је саслушао обе стране, односно адвокате оптуженог и представнике америчке владе. Асанж није могао да присуствује, пошто му већ озбиљно нарушено здравље то није дозволило. У затвору Белмарш, познатом као „британски Гвантанамо“ због услова у којима живе затвореници, углавном оптужени за убиства и тероризам, већ је од 2019, док је претходно провео седам година у Амбасади Еквадора.
Због објављивања материјала о ратовима, докумената тајних служби и снимака на којима се виде ратни злочини америчке војске, Вашингтон га је прогласио државним непријатељем и почео да га прогони широм света, претећи да ће се свако ко му пружи уточиште наћи на списку америчких непријатеља.
Парламент Аустралије управо је, уочи овог суђења, донео Резолуцију о ослобађању аустралијског држављанина Асанжа, који већ више од пет година није изашао на улицу. Аустралијски премијер Ентони Албанезе поручио је свом америчком колеги Џозефу Бајдену да је време да се овај човек ослободи и врати кући: „Што је доста, доста је“.
А шта се догађало у судници, објаснила је Асанжова адвокатица Џенифер Робинсон, за Демоцрацy ноw.
„Један од судија је питао америчког конзула: ‘Шта би се догодило да неки новинар добије информацију о грешкама тајне службе и објави у новинама тамо (у Америци)? Хоћете да кажете да не би било заштите слободе говора?’ Нису могли да одговоре. То ми говори да су судије у овом случају забринуте за преседан који се успоставља овим случајем… Ако Џулијан буде изручен, то ће у основи показати да сваки новинар или издавач може да буде оптужен и екстрадициран у САД. Очигледно, то мучи судије.“
Према њеним речима, када је судија питао да ли је могуће да буде осуђен на смрт, одговорили су са „да“.
Асанжови адвокати упорно тврде да би његово изручење у Сједињене Државе било „очигледно ускраћивање правде“, али правда је у његовом случају већ толико пута прекршена. Новинар Чарлс Глас, који га је управо посетио у затвору, описао је како се храна убацује у ћелије тако да затвореник мора да једе сам, како му је Асанж рекао да има доста самоубистава, како је изолован, како је од њега ту дуже само један затвореник. Испоставило се да, због неисправног утикача, ни радио не функционише.
Глас пише да је желео да му донесе неке књиге, али му је на уласку речено да није дозвољено, јер је број књига у ћелији ограничен, па нову може да добије само када избаци неку другу. Алудирајући на чувену сцену у којој сам Ђаво, прерушен у лик старог професора, враћа књигу из ватре, тврдећи да права ремек-дела опстају и поново се појављају из пепела као Феникс, он пише: „Сетио сам се Михаила Булгакова и књиге Мајстор и Маргарита, помислио сам, али нисам смео да кажем: Рукописи не горе“.
Асанжови некадашњи сарадници, уредници који су објављивали његове материјале, данас покушавају да докажу његову невиност и да укажу на последице евентуалног изручивања.
„Волим да размишљам о преокрету ситуације. Замислите да имате америчког новинара у Лондону који је радио на, рецимо, индијском нуклеарном програму. Знамо да постоји, али је тајна“, изјавио је Алан Расбриџер, некадашњи главни уредник Гардијана, а данас Проспекта, који је својевремено објављивао материјале Викиликса и Едварда Сноудена.
„И претпоставимо да су нешто објавили. Замислите да индијска влада каже америчкој влади: ‘Морате да изручите овог америчког новинара, да га ставимо у затвор у Индији због кршења наших закона о службеним тајнама’. Можете ли да замислите да би америчка влада дозволила да се то догоди? Можете ли да замислите то изручење?“
Судбина као подсетник
Расбриџер се присетио и времена када је влада припретила новинарима да морају да престану са објављивањем ствари као што су Викиликс или Сноуден, иначе ће бити заустављени.
„Или су хтели да нам издају забрану, или ће послати полицију. Тако да сам им рекао да ћемо наставити да извештавамо из Њујорка, јер је Први амандман веома моћан инструмент за одбрану штампе.“
Упозорио је и да су сада почели да се пооштравају закони како би се осујетило да ико више икада ради такву врсту извештавања.
„У Британији сада као уредник можете бити осуђени на 14 година затвора ако урадите оно што сам ја урадио са Едвардом Сноуденом. И експлицитно су одбили да дозволе било ком уреднику право на одбрану. Дакле, не можете ни да објасните зашто сте мислили да је ово могло бити у јавном интересу.“
Захваљујући оваквим потезима влада и потрагом за њим која се претворила у прогон, Асанжова судбина постаје нека заједничка тачка свих оних који покушавају да сазнају нешто више од званичне истине, оних који трагају за скривеним подацима, који желе да виде и неку дугачију страну приче. То што се користио шпијунирањем, извлачењем тајних података, скривеним камерама, неовлашћеним коришћењем приватних разговора, постало је мање важно, јер је сила која се обрушила на њега била толико прекомерна да је сама учинила ту чињеницу мање важном.
„Асанжа треба помињати кад год смо у искушењу да хвалимо наша западна демократска друштва и њихова људска права и слободе, или кад год критикујемо муслиманско, кинеско или руско угњетавање: његова судбина је подсетник да је и наша слобода озбиљно ограничена. Асанж је жртва нове аполитичне неутралности. Није нам више стало до њега, то што је у затвору све чешће наилази на равнодушност“, написао је Славој Жижек, словеначки филозоф.
„Неки либерали критикују Асанжа што се фокусирао на либерални Запад и игнорисао много веће неправде у Русији и Кини, али промашују поенту“, пише Жижек.
„Викиликс је, на крају крајева, такође разоткрио многе документе који сведоче о страхотама изван либералног Запада. Међутим, те неправде су врло видљиве у нашим медијима, стално читамо о њима.“
Сличности и разлике са Наваљним
Један човек управо је преминуо у руском затвору. Алексеј Наваљни, опозиционар, затвореник, прогнаник, са много мањим стажом у ћелији и са сасвим другачијим мотивима. Овај западни пријатељ, чија је судбина знатно другачија од Асанжове, има са њим једну заједничку тачку – осуђен је на затворску казну из политичких разлога. Разлика је, међутим, не само у њиховим карактерима, Наваљни је био олигарх, десничар, човек који се није либио да чеченске избеглице назове „бубашвабама“ и који је у политичку битку кренуо уз велику подршку. Када је затворен за њега су се заложили многи западни лидери, од Џозефа Бајдена, преко Емануела Макрона, Ришија Сунака, до Урсуле фон дер Лајен.
Сви су били уз њега и то су гласно говорили. У случају Асанжа све је било обрнуто. Готово нико од актуелних политичара није се заложио за њега, готово нико није смео да му помогне, а чак ни Лондон где је затворен није могао за све ове године да реши шта ће са њим. У Лондону, одакле се захтева истрага о Наваљном, ретко који политичар је подигао глас за Асанжа, коме се управо у том граду суди.
Можда је то најбоља слика света који се све више дели на границама украјинског рата, израелских напада на Газу, страхова од економске кризе, надируће моћи вештачке интелигенције и свега онога за шта се мислило да савремене демократије могу да издрже. Када британски суд буде донео пресуду наредених недеља, показаће се да ли аустралијски премијер може да рачуна на то да је његова процена била добра – да је заиста доста.
У Лондону, одакле се захтева истрага о Наваљном, ретко који политичар је подигао глас за Асанжа, коме се управо у том граду суди. Можда је то најбоља слика света који се све више дели на границама украјинског рата, израелских напада на Газу, страхова од економске кризе, надируће моћи вештачке интелигенције…
Ивана Јанковић
Извор: НИН
