Пише: Слободан Шоја
Двадесет и трећа је годишњица говора којег је у Бијелој кући одржао Џорџ Буш млађи и упозорио планету како једна земља представља опасност за свјетски мир због посједовања оружја за масовно уништење. Та земља био је Ирак, а одавно знамо да су оптужбе биле лажне. То најбоље зна Тони Блер! Данас се исти принцип примјењује на Иран. Стигматизиран је као планетарна опасност, а већ сад знамо да су све оптужбе поново лажне. То најбоље зна Џо Кент! Ријечи које је Буш изговорио 17. марта 2003. године савршено су и данас актуелне: ”Опасност је јасна”, тврдио је тада Буш за Ирак, а данас Трамп за Иран, ”користећи хемијско, биолошко или, једног дана, нуклеарно оружје, терористи би могли убити стотине хиљаде невиних људи у нашој земљи или било којој другој”. Тада се Бушу принципијелно супротставио француски предсједник Жак Ширак, против тога рата је гласан био и Иван Павао II., данас нема ко. Сутрадан послије Бушовог говора, 18. марта 2003. године, Ширак је јасно нагласио да ”Ирак у овом тренутку не представља пријетњу да би морао бити нападнут.”
Човјек који је 2003. године највише утицао на Ширака, министар спољних послова Француске Доминик де Вилепин, одржао је 14. фебруара 2003. године надахнут говор у Вијећу безбједности УН и добио снажан аплауз, али рат није зауставио. Уједињене нације већ одавно нису способне зауставити ратове! Де Вилепин и данас говори исто, убједљиво и надахнуто, али као приватно лице. Те 2003. године био је народни и медијски миљеник кога су поштовале све политичке партије у Француској, а данас га мање људи доживљава као миљеника, док га медији и моћне партије медијски линчују. Многи су те 2003. године завидјели Француској што је смјела гласно казати оно што други нису смјели. На исти начин многи данас завиде Шпанији што је преузела моралну штафету човјечанства о коју се све мање држава у свијету отима. Није се само у Француској доста тога промијенило на горе, то је планетарна појава и слика данашњег свијета. Никад у историји човјечанства новац није тако утицао на високу политику као у 21. стољећу.
Слободан Шоја: Аустро-Угарска јесте препородила БиХ, али Хабзбурзи су нас тјерали да се мрзимо
Данас крупни капитал с лакоћом купује политичаре у безброј земаља. Они дјелују као таоци планетарног империјалног зла којем се не супротстављају већ га лицемјерно (п)одржавају. О томе како се купују политичари прочитајте сјајан текст Крис Хегеса ”Going to war, again, for Israel” који је објављен на његовом блогу 2. марта ове године. Из тог текста, као и текстова аутора на које се Хегес позива, сазнаћете много о улози новчаница у покретању неморалних ратова. Крупном капиталу не требају независни визионари који се не могу купити већ политичари који су на продају и који се неће бунити кад појмови попут хуманости, поштовања, праведности, законитости, равноправности, мира, сарадње… постану превазиђени и престану представљати универзалне вриједности. Уз помоћ огромног новца, ви данас можете мирно прекршити све људске и моралне законе јер вас нико неће критиковати пошто је шутња купљена. Онако како је двапут нападнут Ирак, нелегално и звјерски, 1990. и 2003. године, уз врло млаку опозицију земаља које нам деценијама држе лекције из западних вриједности, на још гори начин је нападнут Иран 28. фебруара ове године.
Није било скоро никакве опозиције иако је свима јасно да је посриједи најбезумнија и најопаснија војна авантура у овом стољећу коју су покренули опасни дехуманизирани фанатици које свијет мора што прије зауставити. Опсједнут собом и Америком, амерички предсједник Доналд Трамп прави ридикула од себе и не престаје говорити како су САД далеко најмоћнија земља на планети која све може, нарочито оно што други не могу. Па шта, несретни Доналде! Покушајте бити најбољи, али не у злу и тиранству већ у хуманости и изградњи мира! Ипак сте били кандидат за Нобела и голубицу мира! Сјећате ли се? Кад Трамп каже, као другог марта ове године, ”ми можемо вјечно ратовати… Ми имамо далеко најснажнију и најмоћнију војску на свијету и можемо лако доминирати”, осим што као дијете жели импресионирати оне који га нелагодно и у страху гледају, осјети се да је свјестан да Американци више нису најјачи. Кина их прогања и у сновима.
Лажно хвалисање више је знак нервозе и срџбе него спокоја, али и одлучности Америке да нипошто не дозволи да Кина и БРИКС доминирају свијетом. Нису Кина и БРИКС себи зацртали никакву доминацију већ онемогућавање нехумане и неправедне доминације САД и стварање макар привидне равноправности, поштовања међународног права, као и поштовања суверенитета земаља у свијету. Укратко поновно стварање мултиполарног свијета. Иран је, дакле, нападнут не из билатералних већ мултилатералних разлога јер САД снажно одбијају прихватити стварање мултиполарног свијета па желе ослабити или себи потчинити земље које су велики партнери с Кином, будућим глобалним лидером. Најважнија од тих земаља је Иран и то је његов главни ”гријех” и зато мора скупо платити. У овом рату без грама милости и уз тоне нељудскости могу се очекивати досад невиђене жртве и штете у Ирану.
Опустошени и уништени, али и побједоносни, Иран ускоро ће поражавајуће свједочити о стању свијести у посрнулом свијету неправде и зла. Попут ирачког, и овај рат обиљежава ругање међународном праву и исмијавање Уједињених нација, а нарочито му карактер даје несварљиво насилништво и иживљавање. Уз општу шутњу. Поразно је заиста да овакво флагрантно кршење међународног права од стране Израела и САД и бацање свијета у брзу глобалну финансијску кризу пролази без икаквих принципијелних критика. С друге стране, безнадежно је што генерални секретар УН немоћно шути, а његова немоћна организација кроз своју резолуцију 2817 од 12. марта ове године умјесто да осуди нападаче осуђује нападнутог. Чему и коме више служе Уједињене нације?
Не шути само свијет који тиме саучествује у злочинима. И код нас слично стање. Словенија шути; Хрватска је подијељена премда се ни предсједник ни премијер не труде много да јасно подрже било кога. Босна и Херцеговина шути а неки њени епизодисти желе што гласније доказати колико су небитни; у Србији нико осим Вучића не смије проговорити, али он има другог посла. Црна Гора је одавно за САД везана као некад за Русију; Косово је било и остаће посљедња земља на планети која ће окренути леђа САД, а Македонија се сјећа да је само Александар Македонски у историји успио покорити Перзију. Осим лажи на површину испливавају често површност и незнање. То се нарочито види по западним анализама да би се иранска власт требала стропоштати убиством врховног вође.
Запад мало брка појмове и показује да не познаје суштину и философију иранске власти. Персонализација моћи и структура моћи су два потпуно различита појма. Персонализацију моћи имали смо у Ираку, Либији, Сирији… Али Иран није лична диктатура већ снажно институционализирана теократија. У диктатури диктатор контролира институције, а у Ирану институције контролирају лидера. Али Хаменеи није био господар већ чувар институција. У Ирану су институције (које су бројне и органски испреплетене) јаче од врховног вође па је зато у Ирану сасвим природно осигурати континуитет ако било ко нестане. Можда у овом рату сви науче да Иран није мета која се може застрашивати. Иран је држава-цивилизација, земља знања и организације, стрпљиви играч увијек структурално и опасно припремљен за сваки вид напада.
Они који нападају Иран морају знати да је најјаче оружје у Ирану родољубље, понос и отпорност, а да је стратешко размишљање њихова друга природа. Вјерски их воде они које можемо и не морамо вољети, али Иран стратешки воде умни људи и инжењери дубоко посвећени својој земљи. Они су ти који чине Иран неосвојивим, а не вјерске старјешине. Иран је веома хетерогено друштво у којем постоје огромне идеолошке и свјетоназорске разлике. Савремена историја Ирана је пуна унутрашњих ломова и противрјечја, али ништа Иранце не може ујединити као спољна опасност која је за сваког Иранца удар на њихову традицију и понос. Љубав према земљи не мјери се лијепим ријечима које не прати јединство свих, већ у јединству које се постиже спонтано и без ријечи. А послије отпора непријатељу, Иранци се враћају својим вјечитим споровима, тамо гдје су стали уочи агресије која их је ујединила. Зато је амерички, као и израелски, приступ Ирану потпуно погрешан, најгори могући. Американци деценијама исцрпљују становништво Ирана санкцијама и не престају пријетити нападом. Стога многи житељи Ирана несклони власти не окривљују за лош стандард само власт већ знатним дијелом и Американце.
Кад би укинули санкције и престали се мијешати у унутрашња питања Ирана, опозиција у Ирану би се лакше борила за једно истинско грађанско водство и друштво у којем би се ајатоласи и муле држали више приватног него јавног живота. Питање је да ли би опозиција успјела, али било би јој много лакше. Све је на Блиском истоку наопако постављено. Нарочито се потрага за миром одвија на потпуно погрешан начин. Већ деценијама Израел и Американци вјерују да се мир и безбједност Израела могу постићи само пријетњама, силом, нехуманошћу и строгоћом. Зато се труде бити што наоружанији и моћнији. Ако икад мир и разум завладају у немирним блискоисточним крајевима то ће успјети урадити само нове генерације у САД и Израелу, растерећени млади људи који ће користити потпуно супротну политику и супротан приступ од ових данашњих. Паклени двојац Трамп и Нетањаху себично и бешћутно су гурнули цијели свијет у политички хаос и економски колапс, а себе претворили у насилнике којима је једино стало да се сви диве њиховој моћи. Тачно је да су моћни и да могу трипут уништити свијет, али да ли је то задатак једног државника и смисао било чијег живота? Тачно је да ови ратоборни мрачњаци могу сравнити Иран са земљом, побити милионе људи и хиљаде дјевојчица и оставити штету у стотинама милијарди.
И шта онда? Имају ли конкретан план како од Ирана направити америчку марионету? Мисле ли уопште да је то могуће? Да ли мисле да је ово начин да Иран промијени политику према Израелу и Кини? Да ли ће у знак захвалности што су га уништили, Иран повести пријатељску политику према Израелу и прекинути привилеговану сарадњу с Кином? Американци у овом рату не могу побиједити, а Иранци не могу изгубити. САД морају водити рачуна о једној страшној логици супротности која је повезана са овим ратом. Наиме, што Американци побију више људи и цијелих породица, што разарајуће ракете направе већу штету у Ирану, што буду имали више ратног успјеха то ће већи бити њихов пораз. Што прије Трамп схвати да се дубоко заглибио и што прије, као у јуну прошле године, прогласи побједу јер има више него завидну статистику уништеног и убијеног, биће боље и за њега и за цијели свијет. Једино што је битно јест да пораз САД не буде пораз свих нас а то ће се догодити ако се рат продужи унедоглед. Ако се рат брзо заустави то ће бити знак да је економска логика и даље јача од надолазећег неофашизма, односно политичко-вјерског фанатизма од којег су обољеле САД. Уколико фанатизам потраје, улазимо у врло опасну зону гдје је све могуће, нарочито оно најгоре.
Извор: Аутограф.хр
