Пише: Слободан Шоја
Начин обиљежавања осамдесетогодишњице побједе у Другом свјетском рату могао нас је нагнати да мјесец мај проведемо у темељитијем промишљању о фашизму и антифашизму. Могли смо се озбиљније пропитати да ли деветог маја обиљежавамо дан побједе или пораза и да ли се свјесно у заборав бацају велико херојство и огромне жртве од прије више од осам деценија? У исполитизираном јавном животу, како у свијету тако и код нас, о данима и значају побједе из 1945. године говорило се углавном онако како то диктира званична политика а не како би то прописала историјска наука. Ревизија историје није посао науке већ политичка Свијет се много промијенио, али остао је снажно подијељен. Европска унија одавно не обиљежава 9. мај као Дан побједе из 1945. године, већ као Дан Европе из 1950. године. Са оне стране Урала и даље се поносно прославља Дан побједе над фашизмом.
А на Балкану помало чудна ситуација. Господари судбина у бившој Југославији још нису начисто ко им је идеолошки ближи, они који су били побједници 1945. године или они који су били војно поражени? Запад још од 1945. године покушава изједначити фашизам и комунизам и тиме препушта Истоку ексклузивно право баштињења антифашизма, док се на Балкану покушавају изједначити фашизам и национализам.
Баук фашизма неједнако кружи свијетом. О фашизму се посљедњих деценија у јавном простору на Западу не прича много, а о антифашизму још мање. Истовремено, западне изоштрене очи не виде посвуда фашизам као Балканци са својим политички искривљеним видом. На Истоку се у јавном простору говори много више на исту тему, и темељито изучава, уз јасно подсјећање на властиту улогу у побједи над фашизмом. На Балкану, пак, политикантске, површне, ревизионистичке и идеолошки обојене расправе о фашизму и антифашизму више су саставни дио национално-политичких трвења него што су предмет озбиљних научних размишљања. Фашизам је ауторитарни и милитантни политички систем који обједињује расизам, популизам, национализам и тоталитаризам, а који у име врховног колективног идеала и циља примјењује сва расположива средства, нарочито силу и насиље. Одбацујући демократску идеологију у име маса које предводи велики вођа, фашизам тражи и дефинише ”новог човјека”, идеал националне и расне чистоће, човјека који слави земљу, крв и традицију и сматра да постоје моћни и немоћни народи гдје се ови слаби морају подчинити јачим.
Слободан Шоја: Живот и прикљученија британско-француског Начертанија
Истраживач коријена фашизма и француске деснице, Zeev Sternhell, тврди да је фашистичка идеологија рођена у Француској између 1880. и 1914. године, укрштањем радикалних и антидемократских елемената у неким покретима екстремне љевице, нарочито револуционарним синдикализмом, са новом националистичком десницом. Овим укрштањем створена је ”револуционарна десница” из које се изњедрио фашизам. У Француској се, међутим, фашизам није могао развити као доминантна идеологија јер је омађијаност маса која је неопходна за побједу фашизма као идеологије потпуно страна француском критичном и рационалистичком духу.
Масовни фашизам ниче у Италији у прољеће 1919. као покрет произашао из фрустрација једне ”осакаћене побједе” и у страху од комунизма. Крупни капитал се иначе мање плашио фашиста него комуниста. Нацистичка идеологија заснована је на хијерархијском уређењу људске расе која искључује једнакост раса. На врху расне пирамиде је ”аријевска раса”, при дну су Словени, Роми, Азијати, црнци и на самом дну Јевреји. Идеолошки гледано, нацизам је врхунац тоталитаризма и ксенофобије какву историја дотад није видјела. Потпуна контрола свега и свакога и одгајање дјеце у том духу с циљем да Трећи Рајх буде вјечан значајно је обиљежје нацизма. Бруталност фашизма изазвала је спонтан одговор оних савременика који се ни људски ни политички нису могли помирити с фашизмом, одговор оних великих људи које историја воли и који по природи нису рођени као пасивни посматрачи већ као поуздани активни борци против било ког зла. Стога би можда најкраћа и најбоља дефиниција антифашизма била ова: антифашизам је нераздвојна сјенка фашизма. Нека врста спонтаног и природног противотрова који се активира чим зло затрује и унесрећи друштво властито или туђе јер антифашисти су по дефиницији интернационалисти. Кад је, збацивши Народни фронт, војска у Шпанији 1936. године извршила државни удар и кад је започео грађански рат, антифашисти из цијеле Европе осјетили су потребу да се боре против фашизма са слободарском шпанском браћом. Масовно су нагрнули у Шпанију да се боре против франкизма и сви су били свјесни да у сваком тренутку могу погинути.
Будући да се моћ фашизма као званичне државне идеологије непрестано увећавала, експлозија лудила и сијање смрти били су неминовни па је од септембра 1939. године до маја 1945. трајао глобални рат фашизма и његове сјенке, антифашизма. То сучељавање праћено дотад невиђеним и неописивим злочинима и нехуманости, бацило је под земљу 70 до 80 милиона људи. Овај дужи увод о познатим стварима има само један циљ: да схватимо колико је фашизам страшан и озбиљан појам и још веће зло, те да је такво зло одавно немогуће поновити. Стога није могуће поновити ни антифашизам. Без фашизма нема антифашизма.
Може ли се данас заиста говорити о присуству аутентичног нацифашизма у свијету? Сва савремена размишљања о неком новом фашизму којем неко жели дати баш тај назив треба започети са два питања. Прво, да ли присталице тог савременог фашизма имају већину у држави или било какву шансу да постану већина? Друго, да ли та радикална групација има моћ да проузрокује идентичан број жртава које је изазвао нацифашизам у Другом свјетском рату? Ако је одговор на оба питања негативан, препоручен је опрез прије идентифицирања било ког зла са фашизмом. Треба се наравно борити против сваког зла налик фашизму, али ваља водити рачуна о терминологији. То је зло боље оставити у свом времену и контексту, као опомену и лекцију и није паметно тражити и вјештачки га данас проналазити иза сваког угла. Чини се да је и на Истоку и на Западу управо тако. Не идентификује се олако свака негативна појава са нацифашизмом. Ми Балканци се правимо танкоћутнијим па видимо фашизам гдје га нико други не види и међусобно дијелимо комплименте називајући једни друге фашистима. Све више нам улази у навику да титулу фашисте дајемо онима које болесно мрзимо или политичким противницима, које такође мрзимо. Исто тако, било би добро да сви они који се данас желе назвати антифашистима размисле да ли би били спремни урадити нешто слично као што су то радили чланови интернационалних бригада током шпанског грађанског рата. То је аутентични и истински антифашизам. Није срамота носити звање поштоваоца антифашизма, и то је сасвим довољно да сваког ко тврди и на дјелу докаже да је симпатизер антифашизма назовемо једноставном ријечи која је свевременска: борац против друштвеног зла и хуманист.
Није лако бити прави антифашиста. Осим што је органски везана искључиво за фашизам, огромна је то ријеч да би била масовна. Лако је пјевати пјесме о слободи, треба знати дати живот за слободу. А пјевало се слободи и истовремено за њу гинуло у Босни и Херцеговини од 1941. до 1945. године кад су се људи који нису ни вјерски ни национално острашћени заједно окупили у слободарски антифашистички фронт усмјерен против заједничког непријатеља, спољног и унутрашњег. Остаје нажалост чињеница да су ти људи чинили мањину нашег становништва у ратно доба. Већина је била на различитима странама, али увијек на странама зла. И та чињеница, између осталог, објашњава зашто наш данашњи живот пролази у подјелама и расправама без краја и конца.
Стицај срећних околности учинио је да су 1945. године побиједили малобројнији и хуманији, они који су се борили против правих фашиста и били прави антифашисти. Кад је стигао нови рат деведесетих, сачували смо идеологије, подјеле и мржње из претходног рата, а остали смо без партизана и антифашиста. Погибија идеје антифашизма и заједништва, братства и јединства, хуманизма и узајамности најтежи је пораз Босне и Херцеговине у посљедњем рату. А премало људи се бори за враћање у живот тих хуманистичких идеја. Зато не изненађује што се данас у Босни и Херцеговини сваки народ оглашава на тему фашизма и антифашизма из својих изолованих политичких и националних позиција и постулата. Наука више ником не служи ни за шта. Умјесто правих научника, научници у служби нације и политике су формулисали научно-политичке позиције о фашизму и антифашизму. Потом су медији распршили у сваки од три народа упутство како о томе јавно говорити. Пажљивим праћењем медијско-политичких иступа, примијетна је шутња хришћана. Они кроз своје историјске наочале слабо назиру фашизам док властитог антифашизма скоро да се стиде или га покушавају заборавити. Док Хрвати и Срби не бјеже од јавног историјског оправдања за идеолошку блискост усташтву или четништву, Бошњаци радије не помињу своју лојалност према НДХ или према Нијемцима. С друге стране, док се Срби и Хрвати не хвале много антифашистичком традицијом, Бошњаци на њој инсистирају. Тако наука у служби политике тврди да ”својим вјерским и цивилизацијским сензибилитетом, укоријењени у парадигмама босанско-херцеговачке мултикултуралности и различитости, Бошњаци су развили и демонстрирали имплицитни антифашизам”. (часопис Бошњачка писмохрана, Загреб, 2013).
Ова је теза проблематична не само што приписује антифашистичке предодређености цијелом народу већ и што се покушавају приписати фашистоидни елементи ексклузивно Хрватима и Србима, а себи нипошто. Има ли доиста посљедњих деценија толико указања фашизма по балканским врлетима, нарочито у Босни и Херцеговини? Нема, јер је фашизам преозбиљан, прецизан и конкретан појам временски смјештен у тачно одређену епоху и који се тешко може поновити у истом облику. Друго, јер је код нас дошло до неодрживе симплификације и идентификације фашизма с национализмом. Овај неприхватљив политички потез којим се жели ослабити политички противник може бити погубан.
Погрешно коришћење израза ”фашизам” у једној тронационалној држави може се више односити на народе него на појединце, а ту збрку и банализацију боље је не правити. Вријеме је да се престане говорити о фашизму а да се јасно не каже ко је фашиста. Али не само каже већ и докаже. Исто тако треба престати хвалити се антифашизмом а не знати шта то значи. Морамо увести мало реда у терминологију и престати са субјективном банализацијом. Ових дана видјели смо добар примјер како се до крајности банализује термин фашизам и нацизам. Шестог јуна 2025. године на насловној страни једног београдског дневног листа стоји: ”Фашисти линчовали студенте”. Истог дана Александар Вучић ужива у својој пароли ”Боље је бити ћаци него бити наци!” Српски побуњени студенти постадоше тако преко ноћи нацисти! Ако мислимо живјети у земљи дијалога и помирења, неопходно је престати олако користити погрешне појмове. Сваки народ треба престати људима из другог народа лијепити лажне етикете фашисте, па и националисте. Ако ништа зато што се тим етикетама они веома радују и поносе јер им у властитом народу обезбјеђују и продужавају власт и моћ. Не треба међу њима тражити припаднике фашистичке, националистичке, либералне, социјалистичке, комунистичке… идеологије. Наш човјек који је лактовима освојио власт и моћ може се прагматично везати за било коју од поменутих идеологија, али у његовом бићу превладава и превладаваће коруптивна и лоповска идеологија. Десетине а можда и стотине хиљада људи носе у себи већи или мањи коруптивни вирус. Требамо се много више плашити мржње, корупције, лажи и неодговорности него фашизма. Предалеко смо од тога да постанемо већински фашистичка земља, а већински смо одавно неодговорна корумпирана земља мржње и лажи. Зато мислим да нам је паметније да се боримо против наведених пошасти него фашизма који ће се препасти и побјећи главом без обзира чим побиједимо мржњу, корупцију, лажи и неодговорност!
Пише: Аутограф.хр
