„Дирнувши у опасну тему партизанске ‘нове класе’ и њеног брзог труљења у преотетим вилама на Дедињу, скренуо је на себе пажњу достављача и навукао бес моћника“, писао је књижевни историчар Предраг Палавестра о дјелу Слободана Селенића
Српски књижевни историчар млађе-средње генерације Владан Бајчета завршио је монографију о Слободану Селенићу (1933 – 1995) која се у наредним неђељама треба појавити пред читалачком публиком. Било би добро да та књига утиче на пораст интереса за Селенићеву књижевност. Овогодишња – деведесета – обљетница Селенићевог рођања, прошла је, наиме, доста непримијетно.
О Селенићу је досад, чини ми се, најтачније писао Предраг Палавестра. У есеју „Гробље на капији Утопије“, Палавестра, између осталог, пише: „Долазећи из породице београдских интелектуалаца блиских предратној левој грађанској интелигенцији (…) Слободан Селенић је прешао пут којим су прошли многи припадници нашега нараштаја – пут од скојевца до грађанског либерала.“
Селенић је рођен у Пакрацу, одакле му је потицала мајчина породица. Њено ђевојачко презиме било је Подунавац и њена породица била је традиционално свештеничка. Отац му се звао Сава, по занимању је био професор, но бавио се и политиком и то кад кадар Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића. У Београду је уочи рата био власник приватне гимназије. Иако није било класични љевичар, „из српског патриотског пркоса“, како каже један хроничар, Сава Селенић придружио се партизанима. Ипак, није се сасвим држао партијске линије, па је 1944. ликвидиран као „прерушени непријатељ“. Тетка будућег писца, Богданка Сека Подунавац, мајчина сестра, дакле, била је легендарна партизанска илегалка, али је и она 1948, у склопу истраге против Андрије Хебранга, изгубила главу. Слично, дакле, Меши Селимовићу, на неки начин, Слободан Селенић је тамне стране ослободилачког рата осјетио на сопственој кожи. То ће касније његовој прози дати специфичан дах аутентичности.
Успркос овим породичним губицима, Селенић је у младости био под заштитом Савеза комуниста. Завршио је англистику у Београду, постдипломске студије окончао у Великој Британији, вративши се у Београд постаје перспективни позоришни критичар познат у цијелој чаршији. Звали су га Боба. Ипак, његов статус се мијења након што објави свој први роман „Мемоари Пере Богаља“. Било је то 1968, сам Селенић је био далеко до цвијета младости, било му је тридесет и пет. Палавестра ту исписује прецизну дијагнозу: „Дирнувши у опасну тему партизанске ‘нове класе’ и њеног брзог труљења у преотетим вилама на Дедињу, скренуо је на себе пажњу достављача и навукао бес моћника.“ Исти аутор каже да би се ова књига могла „једног дана читати као прича о сукобу генерација у поретку лажи и цивилизацији неповерења и самовоље. Слика света у томе роману заснована је на неправди и обести, у привидном складу победничког обиља у коме, заправо, ништа није у реду и ништа не функционише, чак ни најнепосреднија породична комуникација: ниједна људска врлина ту нема изгледа да ће се одржати, а некмоли да ће победити.“
У вријеме кад је Селенићев први роман узнемирио партијску бирократију, много већи скандал је изазвао роман „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића, нарочито након његове драматизације и истоимене позоришне представе. То ће надахнути Селенића да се и сам окуша као писац „голооточке теме“. Роман „Писмо/глава“ биће, међутим, бункерисан, односно задржаван у фиокама издавачких кућа пуних десет година. Послије овог романа Селенић ће написати „Пријатеље“ (1980), роман који ће му донијети НИН-ову награду. Објављен непосредно прије бурног почетка кризе на Косову, роман о пријатељству Србина из старе грађанске породице Владана Хаџиславковића и косовског Албанца Истрефа Верија доживјеће различите интерпретације и постаће вјеровано најпознатије Селенићево дјело. Пет година касније, излази роман „Очеви и оци“, а још четири године послије „Тимор Мортис“. Тих осамдесетих Селенић је бестселер писац, редовни професор драматургије на Факултету драмских уметности, данашњим младалачким вокабуларом речено „инфлуенсер“ и „културни селебрити“. Тих осамдесетих ће „Пријатељи“ и званично бити најчитанија књига у библиотекама града Београда, „Тимос Мортис“ ће добити награду Меша Селимовић, а за драму „Ружење народа у два дела“ Селенићу ће 1988. бити додијељена Стеријна награда.
„Тимор Мортис“ је замишљен амбициозно, као „студија српског менталитета“ и нарочито односа Срба и Хрвата. Пост фестум говорећи, наравно да се чини како је писац рођен у Пакрацу лакше могао наслутити бујање новог зла неголи неко други. Током прве половине ратних деведесетих, написаће свој посљедњи довршени роман – „Убиство с предумишљајем“ у којем се радња из ратова за југословенско насљеђе укрштава с догађајима од неколико деценија раније. По Палавестрином свједочењу, у Селенићевој заоставштини остао је недовршен роман „Малајско лудило“ фокусиран на окрутност злочина у балканским ратовима.
Некако у вријеме бујања мржње, у Селенићевом организму је почела бујати опака болест. Умро је у Београду, с навршене шездесет двије године. Надживјела га је супруга Мерима. Надживјела су га и његова дјела, која се и даље читају, мада можда нешто мање него што заслужују. Клатно популарности појединих аутора, међутим, у сталном је кретању. У том смислу, Селенић је, чини ми се, писац који би могао да пронађе нову публику. Теме су му живе и политичне, стил јасан и несклон непрозирности, има шта да каже и говори то на ефектан начин. Врло је могуће, рекао бих, да ће се о стотој годишњици Селенићевог рођења о њему говорити и писати више него данас.
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
