Општенародна збуњеност је први утисак који стварају Француско-немачки споразум о нормализацији односа „Косова“ и Србије (Agreement on the path to normalisation between Kosovo and Serbia, 27. фебруар ’23) и његов охридски наставак (18. март ’23). За ваљану правнополитичку оцену ових докумената, усмено прихваћених (sic!), ваља се вратити неку деценију уназад, што је довољно да се потврди непреболно разочарање у западни део међународне заједнице и међународно право (ако уопште тако шта још постоји).
Још од краја НАТО агресије и Резолуције 1244 СБ УН (1999), српско унутрашње питање статуса Косова и Метохије, које смо до тада сами покушавали да решимо, постало је међународно. На несрећу, бивало је, с годинама, и све више политичко а остајући тек помало и правно питање. Још тада, Запад нам је ставио до знања да Космет не сматра делом Србије.
С почетка вајних преговора (како то ономад рече проф. Ратко Марковић) завртило се у вези са питањем косметске „суштинске аутономије“, појма из Резолуције 1244, или смо ми то само тако мислили, односно надали се. „Компромис“, шта год то да је, као полазиште и циљ, никад није ни одмакао даље од празнословља, док је она друга страна, албанска, у мислима имала увек, деценијама уназад ако не и читав век, само своју сањану независну републику.
Ти суштински „привид преговори“ отпочињани су и прекидани, између осталог и због проглашења независности „Косова“ (2008), да би се дошло у мрачну зону прихватања јасно противуставних уговора, почев од Првог бриселског споразума (2013). У оживотворењу тог споразума, темељне стене спровођења неуставне косовске независности, не сме се прескочити, поред улоге политичара на власти, ни виност Уставног суда. Уставне судије су на крају те 2014, осим четворо достојних, једним закључком практично допустиле, и то коначно, увођење Првог бриселског споразума у наш правни поредак. А он не само да је несагласан са Уставом већ га је и променио, а није погрешно рећи и погазио.
Никакве фразе о људским правима и уређењу власти као „стандарди пре статуса“ па онда „стандарди и статус“, нису биле намера ни истина Албанаца и њихових сизерена САД и НАТО, већ увек и само „статус без остварења икаквих стандарда“. А за њих је жељени статус Космет изван Србије, док су стандарди непостојање људских права за српски народ Метохије са Косовом. Управо су Француско-немачки споразум и његов охридски припадак непобитна потврда тога.
По својој природи, суштински, Француско-немачки споразум има циљ да осигура и оствари добросуседске и партнерске односе Србије и „Косова“, као да је реч о две самосталне државе. То што је он противан начелима међународног права и универзалним вредностима демократског поретка (Повељи УН из 1945, Хелсиншком завршном акту из 1975, Резолуцији 1244 и др), као обавезујућим, ius cogens, правилима, мало кога на Западу занима. Да занимање за наше унутрашње право и не спомињемо.
Његове одредбе, а посебно чл. 1 о добросуседским једнакоправним односима и чл. 4 о међународном субјективитету „Косова“, те свеприсутно провејавање „нормализације“ као синонима за међусобно признање, чине овај непотписани споразум противуставним. Тим пре што је његова усмена форма закључења, кроз вербални пристанак председника Републике, како изјавише сведоци очевидци и они посредни, сасвим неодговарајућа једном акту који тежи да у некој мери чак поништи наш устав.
Међутим, по међународном праву Србија не може да оспори усмену форму ових споразума. Наш преговарач, председник Републике, није ставио, евентуално, неку „језичку резерву“ на одредбе споразумâ, нити имамо информацију да је пристанак на споразуме дат путем корупције, под претњом или принудом, што би их чинило ништавим (чл. 50 и 51 Бечке конвенције). Још корак даље, усвајањем Декларације о несталим лицима (2. мај ’23) почела је примена Француско-немачког споразума, а нешто раније је његово испуњење постало део пута Србије у ЕУ.
Без обзира на све, за Француско-немачки споразум не сме бити наде нити га може спасити било шта – ни претња великих сила, нити проверени спаситељ у лицу Уставног суда. У супротном, ни наде ни спаса за Србију.
