Пише: Слободан Костић
За “Време” из Њујорка
Јутарње вести на подкастима, које су постале дневни ритуал становника Њујорка на путу до посла, неће открити да се у Србији било шта дешава. Ништа више неће донети ни емисије Си-Ен-Ена након њиховог повратка кућама, нити вечерње прелиставање “Њујорк тајмса”, чија се штампана издања још увек продају са намирницама у бодегама, тако да је многима остало нејасно на шта је мислио познати колумниста престоничког дневника када је недавно говорио о урушавању америчке демократије, грађанима који то пасивно посматрају и марширању људи по српским градовима. “А овде, цврчци”, рекао је Дејвид Брукс, алудирајући на мук овдашње јавности и музику ноћних створења која допире из даљине.
Тишина не влада само на улицама и у медијима, већ и у државној администрацији која, заузета својим пословима, не мари за оно што се дешава изван граница земље.
Како би се и могло рећи нешто другима, када на званичној Фејсбук страници Беле куће стоји пост са друштвене мреже Трутх сошл, пост у коме председник Доналд Трамп, у униформи пуковника Вилијема Килгора из филма Apocalypse Now, поручује како “воли мирис депортација у зору…”, док се у позадини назиру обриси града Чикага обасјаног наранџастим одсјајима експлозија и хеликоптери који лете у бојној формацији?
Што би рекао Грандсон, чији се њујоршки наступ са нестрпљењем ишчекује, “погледао сам данашње вести, бити део људске врсте је изгубљена партија у којој смо присиљени да играмо…” Кога пут нанесе, нека сврати до Бруклина следећег месеца, његова нова нумера Brainrot увек заталаса публику током концерата. Затупљивање о коме он говори постало је глобални феномен, мада су разлози за то што овдашњи медији занемарују чињеницу да се Србија налази на прагу грађанских сукоба много једноставнији.
То није последица било какве зловоље према тој држави, што би се могло помислити трагом тлапњи о некаквом антисрпском расположењу у САД, јер тога нема. То је само једна од нарцисистичких предрасуда житеља Србије о властитој важности, грађане ове земље нико није питао ништа о двадесетак војних операција широм света у којима је Америка учествовала последњих година, они не гаје нетрпељивост ни према онима са којима су имали многа гора историјска искуства. О Србији знају колико и о острвским земљама са пар хиљада становника које су расуте по Пацифику, Никола Јокић је много познатији од Александра Вучића, “балканског касапина” помињу само они времешнији када схвате да носите његово име које они, са видљивим поносом, умеју да изговоре правилно. Прави разлози из којих Си-Ен-Ен нема новинарску екипу у Београду, а “Њујорк тајмс” пише о главном граду Србије у контексту утакмице са Андором, налазе се негде другде, јер ова два медија нису изузетак.
АИ јавља
Слично је и са најгледанијим телевизијама, било да је реч о Фокс њузу (Fox News), Ем-Ес-Ен-Би-Сију (MSNBC), Ен-Би-Сију (NBC), Си-Би-Есу (CBS) или Еј-Би-Сију (ABC), где се тек повремено могу наћи агенцијске вести Асошијетед преса (AP) о “насилним полицијским акцијама против мирних демонстраната”, “захтевима студената за одржавање превремених избора, слободу медија и владавину права”, док власт њихове акције “представља као покушај дестабилизације земље” и “терористичке акте”. “Вол Стрит Џорнал” (The Wall Street Journal) последњи пут се позабавио Србијом док је покушавао да докучи којих је то шест ратова окончао председник Доналд Трамп, укључујући и његову причу о “најави великог сукоба Србије са Косовом”, док је “Вашингтон пост” (The Washington Post) објавио задњи текст свог новинара о политици Београда када се говорило о спремности КФОР да реагује у случају угрожавања стабилности на јужној граници.
Ново време донело је и нове навике, тако да публика “Вашингтон поста” може да чита и оно што не пише у новинама. Захваљујући Пост АИ опцији, претплатници могу да сазнају “како је Србија недавно суочена са великим протестима, са десетинама хиљада демонстраната који су у марту 2025. испунили улице главног града Београда”, а да су демонстрације усмерене против владе председника Александра Вучића и начина на који је одговорио на урушавање надстрешнице железничке станице у новембру, у којем је било жртава. Пост АИ објашњава да “демонстранти захтевају одговорност и оптужују званичнике за корупцију и лоше управљање”, док “влада одбацује критике”, а Вучић протесте приписује “страном мешању”. “Иако су демонстрације углавном мирне, било је и сукоба између демонстраната и провладиних агитатора.”
Ако неко Постов АИ приупита ко је одговоран за све то, стићи ће информација да су протести реакција на поступање власти након несреће на железничкој станици, као последица “корупције и лошег управљања”. (…) “Демонстрације су прерасле у масовни покрет широм земље због неправилности у раду владе и слабог институционалног надзора. Власт је испунила део захтева демонстраната, али протести се настављају са захтевом за суштинским политичким променама у земљи.”
Србија као узор
Колико су ствари у овом свету постале испретуране, не показује само то што један од најутицајнијих колумниста наводи протесте у Србији као узор успаваној Америци, већ и то што је позната телевизијска водитељка, политичка коментаторка и списатељица Рејчел Медоу, у својој недавној емисији назвала српског председника неком врстом “тамошње верзије Доналда Трампа”.
“Ауторитарни лидери и диктатори увек су корумпирани”, каже ова добитница неколико Емија, постављајући питање: “Зашто мислите да желе да елиминишу владавину права? Да не би морали да поштују законе – јер су лопови. То је правило без изузетка: диктатори и ауторитарци краду од народа”, сматра Медоу.
Но, све демократије личе једна на другу, а популистичке владавине долазе у разним облицима и формама, тако да речи ове новинарке треба узети са зрном соли. Председнички мандат Доналда Трампа није алегорија, већ јединствена прича. У једном од њених последњих поглавља стоји да је Одбор за надзор Представничког дома управо добио рођенданску књигу Џефрија Епстина у којој се наводно налази и Трампова честитка, што је он упорно порицао и тужио за клевету “Вол Стрит Џорнал”, који је први објавио информације о томе.
Демократе су сада објавиле фотографију сексуално сугестивне поруке са контурама женског тела и на њој носи потпис сличан ономе који се налази на председничким уредбама потписаним “шарпи” фломастером, мада Трампови сарадници све то поричу. Свега пар дана пре тога, суд је одбацио председникове тарифе као противзаконите, суспендовао његову уредбу којом је, на основу Закона о страним непријатељима, покушао да избаци из земље милионе илегалних имиграната; председникова одлука о употреби војске у Лос Анђелесу проглашена је незаконитом, покушај укидања држављанства на основу рођења поново је враћен на разматрање локалним судовима, док је током процеса у Бостону поништена одлука државне администрације о укидању грантова за Харвард.
За то време Бела кућа претреса изложбене поставке чувеног Смитсонијан музеја у Вашингтону у потрази за “непримереном идеологијом”, распуштен је читав Управни одбор Кенеди центра, смењени су челници државног архива и Конгресне библиотеке, а директор Националне галерије портрета присиљен је да поднесе оставку.
Но, ни песма цврчака не може да се слуша бесконачно дуго, гувернерка Федералних резерви Лиза Кук одбила је да се повуче и покренула тужбу против председника који покушава да је смени, док директорка Центара за контролу и превенцију болести Сузан Монарез правним путем оспорава своје разрешење са руководећег места.
Читав други мандат Доналда Трампа обележило је померање граница председничких овлашћења и тестирање колико далеко може да се иде у наметању политичке воље и читавог једног система вредности грађанима Америке, мада не треба гајити наде да ће се све преокренути преко ноћи након краја његовог мандата. Потпредседник Џеј Ди Венс би много доследније спроводио конзервативну агенду, која је добила убедљиву подршку на изборима. Све то је само део глобалног процеса успона популистичке интернационале широм света, за чији су успех делом одговорне прогресивне елите које су биле на власти, а свет су суштински учиниле бољим само за најбогатије и себе.
Ако неко опали
Без обзира на то, грађани Америке стрепе шта би се могло догодити када председник Доналд Трамп, у свом заносу погрешног разумевања антиратне поруке филма Апоцалyпсе Ноw, пошаље Националну гарду у Чикаго, тим пре што гувернер Илиноиса Џеј Би Прицкер отворено поручује да је то незаконита акција и позива становнике овог града да снимају активности имиграционе службе као потенцијални доказ илегалног деловања државне администрације. Шта би се могло догодити ако неко, у земљи која има више комада оружја у приватном поседу него становника, случајно испали хитац, или ако неко од припадника специјалних снага у Србији опали према грађанима?
Колико год се чинило да је Србија на рубу грађанског сукоба, нема назнака да ће се ускоро било шта догодити. Не само што историјски процеси трају дуго пре разрешења него и зато што је почетак нечијег краја далеко од саме завршнице. То немају проблем да разумеју само грађани Њујорка када слушају престоничке новинаре који говоре о марширању људи на улицама градова Србије, већ и они који учествују у самим протестима. Док Си-Ен-Ен не пошаље своју екипу у Београд, остаће све као што је и било, а цврчци до тада могу да буду спокојни и мирни, без обзира на то да ли певају на пољима Америке или далеке земље Србије.
Извор: Време
