Имамо правну ситуацију која нема свој упоредник било где у земљама парламентарне демократије, а чак ни у чистим председничким системима. Био би прворазредни скандал да сад председник САД Бајден, пошто извесно његова Демократска странка губи од Републиканаца већину у Представничком дому, као и у Сенату, Конгреса САД, распусти комплетан Конгрес само зато што види да губи већину.

У САД када председник не изда Указ у датом року, то јест, стави суспензивни вето, у САД Конгрес у оба дома (Сенату и Представничком дому) увек мора постићи 2/3. Амарички правни систем је inter alia и због тога познат као чист председнички, а наш то није.
Неко је погрешно узео да је Указ мериторан акт иако се зна да није.
Додатно, Влада у техничком мандату тј. којој је изгласано неповерење према чл. 110 ст. 3 Устава изреком каже: Влада којој је престао мандат нема право да распусти Скупштину.
Указ председника Црне Горе је условљен експлицитно Одлуком Владе, а без те Одлуке Владе потпуно је правно депласиран. Да је то тачно каже ст. 1 чл. 110 где пише да Влади престаје мандат: “Ако Влада изгуби поверење.” То јасно значи да у овом садашњем контексту једино Скупштина, тј. најмање 41 посланика Скупштине Црне Горе има власт да донесе Одлука о распуштању, у правној теорији како се назива и познато као самораспуштање.
Зато не постоји никаква правна могућност полемисања око тог да је контекстуално а с обзиром да је Влада ван мандата и да тим председник Црне Горе нема шта тим Указом промулгисати постоји само 1 и то искључиви титулар права на распуштање Скупштине, а то је већина тј. 41 посланик по чл. 91 ст. 2 Устава.
Уколико уследе неуставни акти председника Црне Горе и тиме се створи стање које угрожава уставни поредак, Скупштина по чл. 133 ст. 1 тач. 4 а у вези члана 91 ст. 2 Устава је дужна да уведе ванредно стање како би се тим стабилизовао уставни поредак.

Дакле, постоји јасан и неспоран уставни механизам за решење конкретне правне ситуације или ће ПЦГ испоштовати одлуку 41 посланика изабраних 30. 8. 2020. и дати мандат М. Лекићу све то сагласно изворној вољи грађанина као јединог титулара суверенитета или ако се настави досадашња некооперативност и озбиљни угрожавање уставног поретка Црне Горе, потпуно и легитимно и потпуно легално одлуком истих тих 41 посланика а сагласно чл. 91 ст.2 у вези чл. 133 ст.1 тач.4 увести ванредно стање у циљу стабилизације уставног поретка ЦГ који јесте озбиљно доведен у питање, што је уставна дужност Скупштине.
Имамо правну ситуацију која нема свој упоредник било где у земљама парламентарне демократије, а чак ни у чистим председничким системима. Био би прворазредни скандал да сад председник САД Бајден, пошто извесно његова Демократска странка губи од Републиканаца већину у Представничком дому, као и у Сенату, Конгреса САД, распусти комплетан Конгрес само зато што види да губи већину. А у нашем правном систему који није председнички, сведоци смо да председник Црне Горе огорчен због губитка већине у Скупштини Црне Горе хоће да је распусти само зато што више нема – своју већину.
Зато је нужно по одбијању његовог предлога за скраћење мандата Скупштине на седници од 30. септембра 2022. – или ће Ђукановић дати инвеституру мандатару Миодрагу Лекићу или ће бити суочен са увођењем ванредног стања како је то јасно описано по самом слову и свим пропозицијама важећег Устава Црне Горе. Председник је ушао у зону моралне аргументације и некакво обичајно право што је карактеристика предуставних држава и што се по неписаном правилу враћа као – бумеранг.
Закључио бих тиме да је потпуно јасно да је према изложеноме једини центар одлучивања и о скраћењу једнако и распуштању Скупштине Црне Горе искљичиво скупштинска већина, тј. најмање 41 посланик који напослетку имају чак и правну моћ и комплетне прерогативе према чл. 91 Устава да донесу одговарајућу одлуку којом би се омогућила неопходна афирмација свих демократских начела и тиме владавина права. Ерго, потребно је све намерне и оне “случајне нејасноће” склонити и изрећи оно што Устав предвиђа: Скупштина има последњу реч.
Адвокат Владан С. Бојић
