Пише: Скот Линсикоум
Превео: М. М. Милојевић
Деценије личне власти претвориле су Аргентину у светски економски предмет поруге; Доналд Трамп изгледа није научио ову лекцију
Када је популистички моћник Хуан Перон водио аргентинску економију из своје председничке палате половином двадесетог века – доносећи личне одлуке које компаније ће добити неке услуге, које индустријске гране ће бити национализоване или заштићене, и који послови ће остваривати профит у сарадњи са државом – економисти су упозоравали да би се овај експеримент могао лоше завршити. Током деценија Перонове власти и власти његових наследника, земља која је некада била међу најбогатијим нацијама на свету постала је предмет поруге широм света, уз неконтролисану инфлацију, уобичајене и честе фискалне кризе, запањујући степен корупције и обогаљујуће сиромаштво.
Председник Доналд Трамп је изгледа погрешно разумео ове лекције. Његов други председнички мандат као да се одвија по перонистичким упутима о смени увоза, увођењу ванредних мера, личним договорима, фискалној и монетарној безобзирности и владиној контроли над приватним пословањем које је без преседана. И, као када је посреди био аргентински перонизам, већина америчких одлука о економској политици доноси се у самом председничком кабинету.
Трампова тенденција да доноси одлуке као да је перониста најснажнија је када је посреди трговина. Средишње место у Пероновој економској визији имала је „индустријализација ради смене увоза“ која се користила царинама, квотама, субвенцијама, мандатима о локализацији производње и потрошње и сличним политичким приступима како би Аргентинци у својој земљи производили оно што су јефтиније увозили из иностранства. Овај приступ требало је да подстакне раст домаће економије, али је уместо тога створио осамљени и непродуктивни производни сектор који је био обремењем високим трошковима производње, крволиптањем финансијских токова и разузданим клијентелизмом.
Један од најпознатијих примера неуспеха ове економске стратегије јесте када је влада перонистичке председнице Кристине Кишнер покушала да подстакне локалну електронску индустрију кроз оштра ограничења увоза телевизора и паметних телефона. Резултат је био катастрофалан: слаб раст домаћих монтажних делатности ниске додате вредности био је више него потпуно поништен продајом производа слабијег квалитета по више него двоструко вишим ценама у односу на оно што су купци плаћали у суседном Чилеу. Популарни производи попут Ајфона једноставну су били недоступни, што је присиљавало Аргентинце да се снабдевају на локалном црном тржишту или да купују у иностранству.
Трампов други мандат као да се одвија по смерницама ове индустријске стратегије у неколико важних сегмената, а у некима је то чак и снажније него што је било раније у Аргентији. Према подацима Светске банке, на пример, просечна аргентинска царинска стопа кретала се од 1992. године између 10 и 16 одсто, док је Јејлова буџетска лабораторија (Yale Budget Lab) проценила да садашње америчке царинске стопе премашују осамнаест одсто а у наредним месецима могле би додатно да скоче. Царине уведене због „националне безбедности“ за Трампове омиљене индустријске гране – укључујући производњу челика, алуминијума, бакра и моторних возила – премашују педесет одсто, што је много више од 35 одсто колико је Аргентина царинила паметне телефоне. И уз америчке царинске стопе које се разликују по производима, државама, и садржају производа оно што је некада био релативно једноставан царински систем замењено је лавиринтом преклапајућих захтева са којима чак и софистицирани амерички увозници имају потешкоћа да се изборе.
Трампове перонистичке тактике не односе се само на замену увоза. Перон, на пример, је национализовао целокупне индустријске гране – железницу, ваздухопловни саобраћај, телекомуникације, комуналне услуге – стварајући државна предузећа која су хронично остваривала губитке али су упркос томе постојала током више деценија. Трамп ни изблиза није отишао толико далеко, али остварује запањујући степен владине контроле над пословном делатношћу приватних компанија. Трампова администрација принудила је јапанску компанију Нипон стил да да америчком председнику „златну акцију“ у Ју Ес Стилу као предуслов за куповину ове компаније, и захтевала је од америчких компанија, произвођача микрочипова, А-ем-деа и Ен-видие да дају влади петнаест одсто од вредности продаје њихових производа у Кини како би добили извозне дозволе. Администрација је такође узела петнаест одсто власничког удела у компанији која се бави екстракцијом ретких земаља Еп-пе Материалс и десет одсто удела у Интелу. У оба ова случаја Ујка Сем је највећи појединачни деоничар.
Ово нису привремене кризне мере из претходних деценија, као што су били владини зајмови америчким банкама и произвођачима аутомобила како би се превазишле кризе или куповина компанија у ратно време. Посреди су трајни договари који држави дају знатан утицај над приватним трансакцијама и пословним одлукама. Различити владини званичници, као и сам Трамп, обећали су још оваквих договора у технолошком, одбрамбеном и другим индустријским секторима.
Трамп је такође флертовао са перонизмом када су посреди фискална и монетарна политика. Перон је преузео контролу над аргентинском централном банком и прибегао је експанзивној монетарној политици како би финансирао огромну владину потрошњу и дефиците, што је водило хронично високој инфлацији. Трамп, са своје стране, већ је додао неколико хиљада милијарди долара новог америчког дуга усвајањем Великог Лепог Закона (One Big Beautiful Bill Act), док у исто време настоји да умањи независност Федералних резерви како би усвојио експанзивну америчку монетарну политику док је земља још увек суочена са истрајном инфлацијом.
Можда је најупадљивија сличност председника Трампа са перонизмом начин на који спроводи своје политичке одлуке. Перонисти су, на пример, преузели а затим рутински спроводили „ванредна“ овлашћења како би брзо и унилатерално остварили своје економске политике широког подржављања. Трамп је на сличан начин обзнанио неколико националних ванредних стања како би оправдан брзо наметање царина у светској трговини, као и додатних царина за увоз из Кине, Индије и Бразила, у складу са Актом о ванредним међународним економским овлашћењима (International Emergency Economic Powers Act). Уколико Врховни суд пресуди да су ова „ванредна овлашћења“ законита Трампу ће на располагању стајати готово неограничена власт у погледу царина и међународне трговине – што је запањујуће проширење извршне власти и удаљавање од наше уставно утврђење поделе власти.
Перон није само установио широку економску политику – он је и лично одлучивао које ће компаније успети а које ће пропасти, који ће сектори добити владину подршку, који ће имати приступ страним валутама и још много тога. Трамп има сличан приступ у свом другом председничком мандату, где Трампове наклоности, интереси и личне везе одређују ток америчке политике. Генерални директор Епла Тим Кук облетао је по Овалној канцеларији како би обезбедио царинско изузеће за паметне телефоне и друге Еплове производе. Интелов борд директора сагласио се да америчка влада постане деоничар тек након што је Трамп захтевао да генерални директор компаније поднесе оставку из других разлога, присиљавајући га да дотрчи у Белу кућу и моли за подршку. Трамп је лично преговарао са генералним директором Ен-видие Јенсеном Хуангом. И у више наврата је претио корпорацијама, укључујући Амазон и америчке произвођаче аутомобила, који су се усудили да размотре повећање цена због царина.
Током Трамповог првог председничког мандата био је успостављен трговински режим који је макар био отворен и транспарентан. Овога пута, договори су усаглашавани иза затворених врата, уз повлашћени третман обезбеђиван политичким везама и политичком моћи. Они који нису у благонаклоном председниковом видокругу немају никаквих шанси. Централизација доношења економских одлука учинила је администрацију очевидно перонистичком: награђивање пријатеља и кажњавање непријатеља путем државне моћи.
Трампизам још увек није свеопшти перонизам. Велики део америчке економије срећом остаје изван пажње и домета председника. Али сваком обзнаном ванредних мера, чињењем услуга по таловима из Овалне канцеларије, и председничким упливом у приватна предузећа земљу све више приближава аргентинском моделу, и чини остварење преокрета далеко тежим.
Перонизам је створио распрострањене и узајамно повезане интересе – компаније, клијентелистичке мреже, синдикате, владине званичнике и много шта друго – који су постали зависни од државе и који су се успешно супротстављали системским реформама током више деценија. Трамп је данас створио сличну динамику. Компаније доносе одлуке о инвестицијама вредним више милијарди долара на основу договора иза затворених врата, унилатералних политичких мера и личних обећања. Нашироко разглашавана изузећа, деоничарски удели и посебан третман охрабрују друге приватне чиниоци да траже нешто слично, и стога дају владиним званичницима додатне разлоге да интервенишу. Уношење десетина милијарди долара царинског прихода на који ће се влада навићи, и ризик од учвршћивања царинског режима постаје јасан.
Када национална економска политика зависи од личних хирова и односа уместо конзистентних правила која се подједнако примењују према свима, то означава напуштање тржишног капитализма. Аргентини је било потребно скоро осамдесет година да почне да се враћа на тржишни капиталистички систем. Надајмо се да ће се Сједињене Државе повратити брже.
Скот Линсикоум је потпредседник за општу економију Херберт А. Стифел центра за истраживаче трговинске политике Като института; пише о међународним и националним економским питањима, о међународној трговини, субвенцијама и индустријској политици, производњи и глобалним снабдевачким ланцима као и о економском динамизму; такође је виши предавач на Правном факултету Универзитета Дјук; раније се као правник бавио случајевима повезаним са међународном трговином и учествовао је у споровима о националној и мултилатералној
Извор: The Atlantic
