Пише: Синиша Вуковић
Дугоочекивани филм “Златни рез 42” редатеља Лордана Зафрановића дочекао је своју “контролну пројекцију” у биоскопу Рода на Бановом брду у Београду. Нековрсна претпремијера одржана је пред двјестотињак узваника из високих политичких и црквених кругова, дијела подузетника те колега и пријатеља блиских ауторском тиму, а потписник ових редака био је позван као једини представник медија, што Новостима даје част ексклузивитета.
Међу публиком се затекоше патријарх СПЦ-а Порфирије Перић и пакрачко-славонски епископ Јован Ћулибрк, који се цијели живот, мимо своје вјерске службе, бави и знанственим истраживањима логора у Јасеновцу: бивајући због тога често нападан од српске стране, једнако онако како је, по истом моделу, и Зафрановић био прогањан од својих сународњака Хрвата. Филмашко-казалишну репрезентацију на овој пројекцији чињаху све одреда значајеви почам од Душана Ковачевића, Слободана Шијана, Љубише Ристића, Паола Магелија, као и дијела актуалне глумачке екипе реченог филма, на челу с Миливојем Беадером и Катарином Радивојевић.
Филм је сниман на подручју Србије (у Јасенову, селу које је “глумило” Јасеновац због идентичних визура и крајобраза), а одличан сценографски посао учинио је искусни Миленко Јеремић с врло ефектно реализираним логором и дијеловима унутар самога комплекса, с нагласком на величанствену ланчару – ковачку радионицу за израду ланаца, алата, хладног оружја, бодљикаве жице…
Врло вјерно дочарана ковачија нуди сјајну аналогију с истовјетном мештријом гдје Сигфрид у истоименој глазбеној драми Ричарда Вагнера из циклуса “Прстен Нибелунга” кује свој фамозни мач. А и Рајнино “злато” из те Вагнерове митолошке саге о нордијским боговима, односно златни ринг илити прстен сувисло кореспондирају с насловним златом Саве (ријека) из овога Зафрановићевог дјела… што нека заголица машту публике до скорашњега сусрета с филмом кад крене у дистрибуцију.
Иако је снимљен прије неколико година, “Златни рез 42” настајао је готово четири десетљећа. Још онамо почетком 80-их љета минулога вијека, у вријеме док је радио на документарцу “Крв и пепео Јасеновца” (1983.) Лордан Зафрановић дошао је на идеју за рад на филму “Дјеца Козаре” те је заједно с Арсеном Диклићем написао и сценариј с којим су се натјецали за дотације на републичким фондовима.
Позната је чињеница како је дио тог сценарија отуђен и плагиран, па је завршио и у једној кичастој тобоже умјетничкој макулатури и на суду, а потицај за претрагу властитог архива у потрази за тим сценаријем, и могућности новог оживотворења старе замисли, Зафрановић је добио прије неколико година видјевши на једној медитеранској плажи леш дјетета, мигранта, што га је море избацило на жало. То је била детонаторска каписла што је активирала давно уснуло ауторово хотиње и мало-помало дошло је до доготовљавања цијелога филма те финализирања серије од седам епизода у трајању од по сат времена.
Зафрановић се овим својим најновијим артистичким остварајем тематски надовезао на преокупације које су га обиљежиле још од “Окупације у 26 слика”, “Пада Италије” и “Вечерњих звона”, чиме је у једној заиста глорификантној и мајестетичној апотеози – уза све ужасе у њој! – заокружио своје бављење злом усташтва у овој филмској “хуманистичкој тетралогији”, гдје је усташтво уствари тек медиј којим се успоставља седиментација есенцијалног зла, а не пуки субјект како се то чини на први поглед.
Зато “Златни рез 42” није филм о прошлости, ни фиксирање једног већ одвијеног времена иза нас, него филм о садашњости што бруталним сликама крвопролића врви око нас и данданас, пријетећи како се све испонова може наново догодити и поновити. Уосталом, не свједочимо ли у реалном времену, управо сада, колективном поразу уљудбе и горкој спознаји како ништа нисмо научили из Другог свјетског рата и искуства Аушвица и Јасеновца, кад смо допустили полустољетну закржљалост у еволуцији и цивилизацији, а из чега је изронила монструозност нељудскости у Вуковару и Сребреници, у Гази и Палестини, и не видимо ли што се баш овог часа догађа на Блиском истоку?
Ето, о томе говори нови Зафрановићев филм. Он је отисак парадигме зла што нас окружује; зла које нема националност и идеологију, јер зло је увијек зло, и оно је увијек савршено. Не постоји лоше и слабо зло! У Африци су перманентно у проведби гњусни злочини према бићу хомо сапиенс, али охоли “западни свијет” не хаје за то. И о томе вришти Зафрановићев филм, мећући под рефлектор помње понижавајуће за морално чојство Павелићеве расне законе донесене под легислативом морбидне НДХ.
Не би ли отклонио сваки облик манипулације на свој рачун, али и на конто повијести, кад ће се у пропањ дигнути усташоиди и ини десничари са закрвављеним очњацима кад им аутор пред лице принесе зрцало, Зафрановић је у овај филм интерполирао фрагменте из документарца “Крв и пепео Јасеновца”. Те се архивске снимке јасеновачких покоља измјењују и интерферирају с играним сценама фришко снимљенима за “Златни рез 42”.
Глумачку поставу предводе сјајни Рене Биторајац и Леон Лучев, Мики Манојловић и Аница Добра, као и све зрелији Алексеј Бјелогрлић, уз већ споменутог Беадера и Катарину Радивојевић, која је попут Монике Белучи у “Пасији” Мела Гибсона: нема је превише, али дадне драгоцјен зачин. Звучна кулиса скројена је врло помно бираним музичким бројевима, при чему се, већ напрама ситуацији у нарацији, измјењују и православни и католички напјеви, односно примијењена глазба створена као жанровска пратња драматуршким збивањима.
Музику за филм потписује Жељко Јоксимовић. Она идеално приања уз оно што се види и не трси се истрчавати испред слике, већ комплементарно акомпањира све визибилно заокружујући угођај поруке у начину синеастске умјетности. Једна од мелодија која се провлачи кроз филм (у потресном призору смакнућа мушкараца на насипу те оној вјешања шест бјегуница које су ухићене при покушају напуштања логора) јамачно ће остати уписана међу најљепше мелодије овдашње филмске глазбе.
Јоксимовић ју је складао “у моту” како је то чинио за филм и серију “Шешир професора Косте Вујића” (2012.), гдје се мелодијска кривуља наслања на традицију оних дивних староградских пјесама, а одређени интервали и вијугање кантилације са својом терцном перспективом умногоме подсјећа на узморску далматинску клапску пјесму.
И још, онако како се у редатељским поступцима дугодахих епских замаха Зафрановић приближава и наслања на естетику што ју је био протежирао Серђо Леоне у својим култним вестернима (с оним маестралним крупним кадровима и још довитљивијим фокусирањима на очи), и Жељко Јоксимовић створио је баладескно-елегичну мелодију с изузетним емоционалним набојем која канда иште узора – изван сваког еклектицизма, молим лијепо! – у кајданци одличнога сурадника Клинта Иствуда, композитора именом Лени Нихаус (у филмовима “Непомирљиви” и “Дјевојка од милијун долара”).
Састављен од 14 линеарних слика – баш налик на исто толико коризмених постаја Пута крижа илити Крижног пута у католичкој литургији – “Златни рез 42” наликује на филмску варијацију Билдунгсромана, и својим трајањем од чак пуна четири сата, захваљујући динамизму који перманентно пулсира изнутра задивљујућом енергијом, он се гледа с ископчаним осјећајем за вријеме. Протјече мирно и лако, па гледатељ има неометану концентрацију каква овлада читатељем док он броди кроз какав роман Толстоја или Достојевског, Мана или Крлеже, односно каква обузме слушатеља кад се овај пода чарима Вагнерове глазбе, Махлерове или Брукнерове.
Слажући дијелове ове импозантне композиције слика у кохерентну цјелину, Зафрановић је вратио арт филм у његово златно доба… Након силних видеоперверзија и иних скаламерија којима смо константно изложени латентном напастовању, ово је мештрово ремек-дјело истинска похвала – умјетности филма!
Будући да у хисториографији религијских култура, напосе Абрахамових, број 42 има вишеструко симболичко значење, међу којима је и оно да су тијеком онога славног библијског Изласка из Египта сужњи Израелци прошли таман 42 станице кроз пустињу прије уласка у Обећану земљу, нека онда понад најновијега Зафрановићева филма – који је у властитој каријери такођер пролазио кроз сита и решета с врло ситним очицама на мрежицама – буде лебдјела она метафизичка “трећа срећа”, те да након југославенских кандидатура за “Окупацију у 26 слика” и “Крв и пепео Јасеновца” (за потоњи је, додуше, накнадном интервенцијом повучена) најпослије, у прилици рецентног “Златног реза 42”, аутор оствари дуго жуђену, и завријеђену, награду Окар… Било тако! Амен.
Извор: Портал Новости
