Прошле године је Идриз, у присуству ветеринарског инспектора, начинио ломачу од двадесет кошница у које се укотио бацил куге назване америчком. Гледао сам с прозора своје собе како пламен ждере скупе кошнице и рамове. За који дан ће услиједити нова ломача, за тринаест Идризових и Феридиних кошница
Барем ове двије године у мјесецу јулу свашта ми је у Грабу пролазило кроз главу: те не умијем да гледам добро, те нису ми очи што су биле, те су ми се можда одвикнуле од ројева, те ово те оно. Јер некада, у овоме истом Грабу, не само у дјетињству, кад ме нико није молио да гледам има ли пчеле која се из кошнице пустила и преселила на дрво, виђао сам их и кад се нисам трудио да их видим. Просто тако, идеш и чујеш изнад себе знани зуј, погледаш, а рој се оклембесио са гране, некад као грозд, некад као огромна брада. Онда зовнеш некога старијега, он дође са трмком плетаром, мало намазаном изнутра медом, стави је испод роја и док он или она нешто мрмља, грозд или брада се пресели у кошницу. Моја мајка је знала како да са дрвета покупи пчелу, говорила јој је, као да се моли: „Kупи рој, блага, купиројблага!“
Али блага у пчеларницима мојих рођака у Грабу више не купи роја. Двоје од њих троје су на овој слици, Идриз и Ферида. Трећи је Един, пчеларници су им удаљени ни триста метара један од другога. Моји рођаци пчелари живе у Новом Пазару, у правилу излазе у село петком, у дан или два опосле око пчела, па се врате у град. Граб је село сведено на једну кућу с троје становника, а кошница сад има више него кад је становника било двије стотине. Да не буде забуне, троје сталних становника села нису пчелари, пчелари не живе у селу. А рођаци пчелари су ме замолили, будући да сам цијели мјесец јули у Грабу, да двапут дневно погледам у крошње воћки у пчелињаку и око њега.
То мени није никакав напор, близу куће ми је, а у дјетињство ме враћа узбуђење да ћу видјети стару пчелу како је препустила стан новој, па се, док се не скући, закрпила за неку грану. Те ево, да поновим, трећу годину како у јулу мјесецу надзирем барем двапут дневно да ли се која пчела пустила. Гледам, гвирим, зурим, и сви ти глаголи, бленем у крошње околних шљива, јабука и багремова, и другог дрвећа, пријеподне и у касно поподне. Поступак би био овај: пчела се пустила, зовем Идриза или Едина, обавијештени сједа у ауто и што прије стиже да пчелу удоми. Али, ево већ трећу годину никакве од мене благовијести.
Ходио сам, опходио, походио, ни на један рој нисам наишао. Свашта ми се, кажем, почело и наставило ројити по глави. Јер сам, како да кажем, растао и међу ројевима пчела. Иако моја кућа није била баш пчеларска, није било љета да барем десетак пута не бих видио како рој виси са гране или како вири из шупље букве или трешње.
Дјетињство ми је обиљежила једна незаборавна згода са пчелом, прича се и данас. Саво Павићевић продао Иљазу Нуховићу пчелу која је живјела у шупљем деблу трешње у Савовој ливади. Трешња је имала шупљину око пола метра укруг, а четири метра увис. У часу кад Саво продаје пчелу, ни он ни Иљаз не знају у каквој стамбеној згради пчела живи. То ће открити Иљаз кад дође да пчелу узме. А имао је шта наћи: пчелиња заједница није напуштала пространу дупљу, у њој се размножавала, саће је расло и слагало се на спратове и катове. Дупља је била пуна меда, Иљаз је морао трешњу оборити моторном пилом, и то је почео од коријена. Kад је дебло пало, потекао је из њега поток меда. Причало се да је из трешње извадио товар и по меда. Остала је ријеч да Иљазу у мед није упала сјекира него моторна пила.
Идриз Гуџевић и његова супруга Ферида, дјевојачки Заховић, прије четири године покупили су седам и по товара меда. Исто и Смајо. Чинило се да је Граб тога љета имао више меда него млијека. Ферида и Идриз тада су имали 45 кошница ђерзонки, брижљиво опремљених, брижљиво чишћених. Пчеле из њихова пчелињака су зујале као у ђетињству, као оне вувузеле у Јужној Африци што су зујале на стадионима.
Али се већ сљедеће године тај напредак зауставио. Идриз је мислио, пчела је то, мора мало и она предахнути. Предах је био чудноват, свега три су се пустиле. Иста ствар је била и код Смаја, код његових пчела је и почело. Смају је ствар била сумњива, па се пожалио ветеринарској инспекцији у Пазару. Тамо му је речено да погледа каква је боја пчелињих ларви, и ако буде сивкаста или тамносмеђа, да одсјече по узорак и донесе. Тако је учинио, узорке је послао у Kраљево, оданде је јављено да су пчелиње ларве заражене америчком кугом.
Ствар је поновио и Идриз. Kуга и у његовим кошницама. Та куга не погађа одраслу пчелу, погађа само пчелињу ларву и убија је. Узрочник је бактерија названа Паенибациллус ларвае, а заразна је само као спора. Она у пчелињем леглу убија подмладак, те спречава наставак живота заједници. Kошнице захваћене америчком кугом не размножавају се, само се здраве пчеле множе и пуштају. Америчка куга је, кажу на Голију дошла из Шумадије у некој купљеној кошници са ројем. Одраслим пчелама куга не чини ништа, ако се не рачуна окрутна посљедица да им не да да се размножавају, то јест да се пуштају.
Оне три Идризове пчеле што су се пустиле, дакле, биле су здраве. Но су биле и посљедње. Онда су услиједиле мјере. Спаљивање заражених кошница. Kошнице празне, пчеле одумрле, јер се нису размножавале. Пчела живи четрдесетак дана, ако се не множи, ако се не пушта, умире. Прошле године је Идриз, у присуству ветеринарског инспектора, начинио ломачу од двадесет кошница у које се укотио бацил куге назване америчком. Гледао сам с прозора своје собе како пламен ждере скупе кошнице и рамове.
За који дан ће услиједити нова ломача, за тринаест Идризових и Феридиних кошница. Прије неки дан сам видио те кошнице, сложене једну на другу, обојене у плаво, у жуто, у црвено. Све су кошнице ђерзонке, оне са покретним оквирима за мед, изум генијалног Пољака с њемачком школом Јана Дзиерżона, који ју је смислио тако да се пчелиња заједница не мора убијати да би се из ње узео мед. Сад још тринаест његових изума у мом родном селу чека на долазак инспектора из Пазара, па да се под њима потпали ломача и начини записник.
Исто чека и Единове кошнице. Његов отац, горе споменути Смајо, посвећен и посве здрав пчелар, умро је прије двије године од вируса цорона, за седам дана боловања. Његове пчеле се гасе спорије, али им спаса нема. Вакцина не постоји, свијету пријети нестанак пчеле, онога створења које је Аристотел назвао зоон политикон, а Плиније државотворним бићем навикнутим на скупштину и савјет. Министарство Србије за пољопривреду надокнађује пчеларима штету, али је поступак за добивање накнаде све захтјевнији како се куга шири.
Често ових дана помислим на онога косооког граничног полицајца са аеродрома у Сан Францисцу, који ми је јула 2007. затражио да му објасним како то да ми у захтјеву за америчку визу стоји родно мјесто Граб, а у пасошу стоји Мухово. Објаснио сам му да је Граб изгубио статус насељеног мјеста и приспојен је већем селу, на шта је он рекао: „Мистер Гудзевиц, И ам верy соррy то хеар тхат yоур плаце оф бирт лост итс сеттлемент статус!“ Иако кажу да пчелиња америчка куга није дошла иза Америке, хтио бих му се пожалити да Граб може изгубити и статус насељеног мјеста за пчеле, и то не због разуларених чиновника у општини који мјестима мијењају имена и не мисле на посљедице, већ због америчке куге.
Америчка куга у голијским и подголијским селима подсјећа ме на епидемију великог кашља у истом крају прије равно 70 година. Она је у неколико мјесеци однијела преко деведесеторо ђеце, одрасле није погађала. И људи су је назвали куга. Ријеч у овом крају има дугоузлазни акценат на првом слогу, кúга. Тако и ову кугу наглашавају моји рођаци, чије је пчеле она погодила. Kуга педесетих година однијела је и мога брата једнојајчаног близанца. Ја сам претекао, а боловао сам дуго, због тога сам проходао и проговорио са кашњењем, са скоро три године. Добро, имам доста свједока за то да сам оба заостатка дебело надокнадио, а они који ме знају боље могу потврдити да за штету накнаду добио нисам.
Извор: portalnovosti
