Пиеш: Синан Гуџевић
Не знам дан у којем ми је толико ликова прошло кроз главу као у понеђељак 22. априла у Хагу. Тога дана по подне смо другарица моја животна Сања и ја пошли у Ријсњијк да посјетимо Улфету Муратовић, дјевојачко Ћатић. У трамвају који вози четрдесетак минута прошла ми је та сила ликова, у одласку онамо и у повратку оданде.
Улфета је Мостарка, удовица је Меха Муратовића. Мехо је син Бајра Муратовића и Муратке дјевојачко Гуџевић. Мехо је рођен у Житнићу на Горњој Пештери, а у Мостару је студирао машинство и онђе остао да живи. Мехо је заволио Мостар дотле да су га завољела и његова браћа и сестре на Пештери. Сва та браћа и сестре су моји други братучеди. Мајка им је сестра мога ђеда с очеве стране.
Мехо је живио у Мостару, све док се у Мостару није заратило. Онда су 30. јуна 1993. дошли разбојници из ХВО-а и Меха из његова стана у Сплитској улици одвели у логор Хелиодром. Мехо је у логору Хелиодром био до 17. децембра 1993. Оно што је доживио као логораш Меха чини највећим мучеником међу свим мојим рођацима. Мехо Муратовић је, на залагање Црвеног крста и једне талијанске хуманитарне организације, пуштен из логора, уз наредбу оних који су га у логору држали да Мостар напусти у року од 24 сата. Прије тога је морао потписати да онима који га пуштају добровољно оставља стан, ауто и сву другу имовину. Његова два сина, Сенад и Ервин већ су била напустила Мостар, први се већ домогао Шведске, а други се, након мучења по Загребу, докопао Норвешке.
Мехо, Дада и Самир су дошли Загреб 17. децембра увече. Мехо је био сломљен, јако мршав и узнемирен. Смјестили смо се сви у наш мали стан. Он је желио да једе пите. Сања и Дада му је нису смјеле ни умијесити, а камоли понудити. Јер нам је један доктор рекао да би га пита убила, јер је био изнурен, без масноћа у тијелу. Личио је на оне изгладњеле из Африке. Желио је само да иде даље од Хрватске. То није било лако начинити. Од избјегличких докумената је имао само пропусницу коју му је издао ХВО, и неважећи југославенски пасош. Три дана након доласка пошао сам с тим папиром у неки уред за избјеглице у Рудолфовој касарни.
Тамо је нека службеница по имену Катарина била нељубазна и одвратна. На ходнику сам срео предстојника Владина уреда за избјеглице Адалберта Ребића. На моју молбу да Меху изда неки документ о признавању избјегличког статуса, сухо је рекао: „Штовани господине, Мостар за нас није кризно подручје.“ На наговор једног пријатеља сутрадан смо Мехо и ја дошли у некакав међународни уред за избјеглице у Коранској улици. Попели смо се у зграду и тамо нас је примила Алемка Лисински. Саслушала је Мехову причу, погледала његову ХВО пропусницу, и рекла да ће нам се јавити сутра, најкасније прекосутра, и да ће ријешити његов избјеглички статус. Није се јавила никада. Мехо је желио да иде. Желио је у Шведску, онђе му је био син Сенад, а однедавно је Ервин доспио у Норвешку, те је и он желио да се пресели у Шведску.
Након десетак дана, кад се мало опоравио, изишли смо у град. У Градској кавани је срео још Мостараца, међу којима је било доста логораша из Хелиодрома. Сјећам се да је међу њима био и Ено Трављанин. Ту је био и Емир Балић, чувени скакач у Неретву. Емир је испричао, скоро плачући како су му разбојници опљачкали мајку, те је претресали и тјерали да скида димије, да јој узму накит који је чувала цио живот. А зајецао је кад је рекао: „Кунем вам се, ја за својих 57 година нисам никада видио кољена својој мајци, а дође зликовац и њу ми претреса!“ Те вечери смо се Мехо и ја враћали аутобусом у Шпанско, око једанаест сати. Било је хладно, мало путника у аутобусу. Уђу два полицајца и стану крај шофера, види се да га познају. Један погледа на путнике и наглас каже возачу како иду „ловити Алијине муслиће и слати их у Херцеговину за размјену“. Други није ништа рекао. Срећом нису ништа учинили у аутобусу, изишли су након двије станице. О таквим хапшењима се причало, али је требало да мученик логораш Мехмед Муратовић дође из Мостара у Загреб, па да баш он то чује.
Једнога дана смо отишли у Црвени крст да Мехо поднесе захтјев за спајање са синовима. Љубазна жена му је казала да је то могуће, али би морао и он и супруга и мали син боравити у избјегличком кампу у Гашинцима „тако, око три мјесеца“. Мехо је рекао: „Хвала госпођо: ја у логор више нећу, једва сам из Хелиодрома изишао!“
Онда ми је јединствена Bosiljka Schedlich из Берлина јавила да би добро било покушати са Евангелисцхе Kirchengemeinde у Берлину, и казала ми коме да се обратим. Отишао сам у Берлин у уред „Asyl in der Kirche“, на Zossener Strasse 65. Примила ме је адвокатица Елизабет Риз, и одмах на компјутеру нашла да Међународни Црвени крст има у евиденцији Мехмеда Муратовића као заточеника логора Хелиодром. Исти час ми је казала да ће за њега, супругу и малог сина послати гаранцију у њемачку амбасаду у Загреб. Све је исписала и послала телефаксом. Кад сам устао да идем, рекла је да сједнем још мало. Онда је одштампала ту црквену гаранцију, ударила печат, и пружајући ми је у руке, казала: „Овај папир имајте, за случај да нешто не буде у реду са овим посланим телефаксом. Али, хоћу да знате: ми Мехмеда, супругу и сина немамо гдје смјестити, јер су сви наши смјештаји пуни. Нека уђе у Њемачку, па му помогните да оде даље. Мора ићи даље, јер ће нама полиција доћи на врата и тражити да га ми смјестимо, јер смо га ми и позвали. Договорено?“ Договорено, госпођо Риз!
Мехо, Дада и мали Самир су у босанској амбасади у Загребу добили нове пасоше, а прво што су у њима добили била је улазна њемачка виза. И за једно и за друго требало је сатима чекати.
За Њемачку су отишли аутобусом 7. јануара 1994. У Дортмунду их је сачекала драга моја другарица Сусзан Троесер, која је по њих дошла из Дизелдорфа, те их аутом ноћу превезла у Холандију, у избјеглички центар у Ден Хагу. Оданде су већ сутрадан пребачени у босански камп Ден Бош, гдје су остали до августа, кад им је додијељен стан у Ријсвијку, мјесту наслоњеном на Хаг. О својим мукама у логору Мехо није хтио да прича јавно, ни да свједочи за суд. Рекао је да он своје мучитеље углавном познаје, међу њима су и родитељи дјеце с којом су његова дјеца ишла у школу. Након дуго времена све троје су добили холандско држављанство, а прије тога нису могли путовати изван Холандије. Тако није могао доћи ни на џеназу своје мајке Муратке, преминуле 29. децембра 1999. Мехо мајку није видио више од девет година, и сваки пут би заплакао кад бисмо јој споменули име. Кад сам у прољеће 1994. отишао у Житниће и причао Меховој мајци како је Мехо отишао за Њемачку, она је рекла: „Велики Алаху, дај свако добро тој немачкој цркви и тијем Немицама што су помогли Меху!“
Кад су међународне структуре одредиле да се свима у Босни и Херцеговини морају вратити станови који су им отети, Мехо и Дада су предложили сину Сенаду (он је био власник) да прода мостарски стан. Мехо није желио ни да сврати у стан из којега је одведен у логор. За новце од продаје стана купљена је кућа у источном дијелу града. Мехо је имао велику жељу да се врати у Мостар. Био би се можда и вратио, да се није разболио. У прољеће 2021. му је откривен агресивни тумор у мозгу, који ће га однијети с овога свијета, 3. марта 2022. Укопан је 7. марта у мостарском гробљу Царински харем.
Тако Меха нисам никад посјетио у Ријсвијку. Ваљда зато су сви ови ликови истрчали на пропланак из моје шуме сјећања. У њој ће добри и недужни Мехо Муратовић остати као онај мој рођак који је мучен више него било који други које знам, а можда и више него сви укупно. Ако се то да рачунати, прибрајати и сабирати.
Извор: Портал Новости
