Пише: Синан Гуџевић
Сумња у Овидијев прогонство у Томи на Црном мору дошло је из Холандије, а Холанђани су га држали скоро пола века. Јакобус Јоханес Хартман, који ју је довео до изражаја, објавио само на холандском, па и као пензионер, у својим новинским колумнама. Неки критичари верују да је Хартман то урадио јер је био свестан да његово тумачење неће наићи на широку подршку. Четрдесет година након Хартманове објаве, јавио се Otger Janssen,, Холанђанин и он, класични филолог, који је 1951. објавио чланак од тридесетак страница „Овидијево изгнанство, истина или машта” (De Verbanning van Ovidius, waarheid of fiktie), у којем изражава уверење да су и Epistulae ex Ponto tako и Tristia су фиктивна дела, која немају никакве везе са стварним изгнанством песника у Томи на Црном мору. Он смело тврди да Овидије не само да никада није био прогнан Томи, већ је своје тужне песме и писма упућена са Понта тихо писао у својој соби у Риму. Дакле, оно што је написао прочитано је и цару августа!
Надовезујући се на Хартмана, Јансен заснива своје тумачење Овидијевих елегијских стихова из егзила на четири тачке: Августова осуда Овидијеве Арс аматориа (која се пословично сматрала кармен као један од разлога за песниково протеривање из Рима) била је слаба и каснила је осам година касније. његово објављивање, и не може бити разлог за оштру казну о којој се прича две хиљаде година; друго, површност, недореченост и избегавање Овидија да наведе своју чувену грешку, изазива сумњу и неповерење у озбиљност прекршаја; треће, немогућност успостављања политичког разлога за егзил, односно за релегатио; четврто, многи подаци које песник даје о месту Томи су погрешни, произвољни или преувеличани.
Оно што Овидије наговештава, али никада не изражава, Јансен сматра нејасним, промашеним, конвенционалним, претераним или глупим. Све је то нагнало Јансена да Овидијево изгнанство прогласи песниковим изумом, и дошло је као изговор за слабљење песникове моћи. По мишљењу критичара, Јансенов аргумент овде не успева, јер он већ прихвата једну од Овидијевих „фикција” као основу: „осредност” његових дела из егзила. Бољи аргумент би био то што је песнику приписао идентификацију са делом, из чега би следило да је песник, када је његов Ars amatoria (као књига која пропагира прељубу) прогнан из јавних библиотека, једноставно отишао у изгнанство са својом књигом.
Јансенове речи су наишле на критику. Тако је, Холанђанине Clemens Beukers, 1953. године, пише да је Јансен морао да цитира најмање два доказа како би оно што је рекао дао барем вероватноћу: прво, доказ о изузетно блиским пријатељским односима између Августа и Овидија, који би били убедљиви за фиктивност изгнанства. песме, и друго, које нуде грчки пример за тако моћну фикцију, јер Римљани нису били на губитку своје књижевне маште. Peter De Jonge, други критичар Јансенове теорије, сматра је неуспехом. Јер полази од упадљиве чињенице да је први помен Овидијевог изгнанства у књижевности тек из четвртог века наше ере. Такав став се не може прихватити, јер је недовољан. На пример, и Дато и Услуге описују разне чињенице из живота Вергилије, који се пре њих нису спомињали нити на било који начин спомињали, а касније генерације су их прихватиле. А то што нису поменути може имати више разлога: недостатак посредних извора, политичке прилике, књижевни укус и сл.
Из Холандије, Хартманово и Јансеново мишљење наћи ће присталице у Британији. Тамо ће Фитон Браун, у Ливерпоол Цлассицал Монтхли-у, број 10.2 за 1985. годину, објавити чланак са врло јасним насловом „Нестварност Овидијевог Томитског егзила”. У њему ће, између осталог, рећи: „Колико ја знам, нико до сада није у писаној форми понудио аргументе за то да Овидије никада није био у Томама, осим, можда, Џеј Џеј Хартмана. Холанђанин Х. Хофманн, који („The Unreality of Ovid’s Tomitan Exile Once Again“. LCM 12: 23.) подржава Браунову тезу да Овидије није био прогнан у Томи, упозорава Брауна да су му Хартман и Јансен претходили на овој позицији и такође Cornelis Verhoeven, у својој књизи „Сенка косе. Предавања о античкој књижевности“ из 1979. Са Брауном сумња у Овидијев боравак у Томи напушта границе Холандије и одлази у широки свет.
То ширење је споро, са мало одобраватеља и још мање присталица. Међу овима има и оних који се, како се код нас каже, праве луди, па став који је започео са Хартманом, или минимизирају, или чак прећуткују, да би се промовисали као они који су га открили. Спорни су противници мишљења о фиктивности Овидијевог изгнанства, уз отпор, ћутање и повремени болни коментар. Тишина је приметна и међу некима који су се прославили као велики Овидијци. Тако, на пример, Георг Луцк, у предговору двојезичног латинско-немачког издања Tristia и Epistulae ex Ponto (Цирих 1963), не помиње ниједном речју било кога од оних који су до тада оспоравали Овидијев боравак у Томи.
Фитон-Браун такође заснива своје оспоравање Овидијевог боравка на метеоролошким чињеницама. За две хиљаде година Овидијеви описи места Томи стварају слику краја са леденим зимама, где живе варвари Гети и Сармати. Браун наводи да су информације које је добио од туристичке канцеларије у Констанци далеко од оних у Овидијевим песмама. Томи има климу неупоредиво блажу од оне коју нуди Овидијев дистис, са суровим зимама, суровим хладноћама, снегом скоро целе године, Дунавом и Црним морем окованим ледом, у коме су рибе заточене тако да гледају у пролазника. мимо отворених уста. Овидијево вино је потпуно претворено у кугле леда, које се морају разбити на комаде и усисати. Томи је место на истој географској ширини као Фиренца, а на мору. И тако даље. Све ово, а има још много тога, и тешко је то избројати, изазива трему у нама који смо Овидијево изгнанство, чувено relegatio, ову замену за смртну казну, сматрали делом свог живота, што смо много пута осећали док читајући Tristia и Epistulae ex Понто песникову бол и богами заплакаше. Као она о песниковој последњој ноћи у Риму:
Cum subit illius tristissima noctis imago,
Quod mihi supremum tempus in urbe fuit,
Cum repeto noctem, qua tot mihi cara reliqui,
Labitur ex oculis nunc quoque gutta meis.Чим ми падне на памет тужна ноћна прилика,
Мој растанак са Римом био је и крај,
Па кад зовем из ноћи и драгих које сам оставио,
Црте из ока и тужни тужни скуп лица кап.
И ти земљотреси су уздрмали оно што смо мислили да је раздвојено, али сада видимо да није раздвојено: песников живот и песникову песму. За мене је све ово изазвало неочекивано сродство по сличности. Бранитељи става да је Овидије заиста био прогнан у Томи, подсећају ме на неке хоџе које сам слушао у детињству: причали су о рају и паклу на оном свету тако самоуверено као да су сваке године тамо одлазили, а после неког времена су долазили. вратили и испричали шта су видели. А они који тврде да Овидије није био прогнан тамо где каже да јесте, подсећају ме на неке атеисте, који тврде да је небо празно, као да су били ту и гледали, али ништа нису видели.
Извор: Портал Новости
