Тако је пјесма Васка Попе о тополи, након што је одбијено да буде објављена као осмртница за сплитску коштелу, постала необичан оглас у Слободној Далмацији. Сазнао сам да су читаоци били јако дирнути пјесмом и да нико није ништа рекао против екавице на којој је написана
Рачунам да ће и другима, као што је мени, бити занимљиво како је једна необична осмртница завршила у рубрици за огласе. Ово бих био написао и раније, кад се ствар догађала, но нисам раније знао ни како је ствар пошла и докле је дошла. Сад знам, па јављам све што знам.
Kрајем прве половине јуна ове године зове ме Мариана Буцат, и пита за савјет, то јест за помоћ. Нека разуларена фирма, од оних за које се не зна чиме се стварно баве, у Сплиту је срушила својим багером дрво коштелу, е да јој та коштела не би сметала при градњи јаме за неку наводну зграду коју кани да изгради. Kоштела, дрво с више имена (фафаринка, кошћела, копривић) није била никоме на сметњи, јер јама или рупа за градњу темеља наводне зграде, кад је ископана, остала је далеко од мјеста срушеног дрвета.
Архитектица и друштвена активистица Мариана Буцат и њене двије колегинице из удруге ИНОВА, која се брине за заштиту од дивље градње по граду Сплиту, архитектице и оне, Вишња Kукоч и Јелена Борота, одлучиле су да дигну глас против грађевинске разуларености. За почетак те побуне наканиле су да у Слободној Далмацији објаве осмртницу срушеном дрвету коштеле. Упитала ме је имам ли какав предлог за текст такве једне осмртнице. Мени кроз главу прође неколико пјесама мртвом дрвећу, па из најужег избора између Јосипа Остија „Умрла је магнолија“ и Васка Попе „Пролазник и топола“, предложим ову другу.
Послије сам отишао у планину и нисам знао шта се збило са осмртницом. То сам сазнао тек прије неколико дана. Мариана је уплатила читуљу за коштелу у износу од 287,11 еура, и предочила текст осмртнице. Особа на шалтеру јој је рекла да се умрлице за дрвеће не објављују, јер то може увриједити оне што их објаве за блиске особе. Упутила ју је на уредницу, а ова јој је предложила, будући да је уплата већ обављена, да се умрлица објави „на сљедећој страници“ међу огласима. Тај уступак је завршен тако да је коштелина парта добила двапут више мјеста него што би га имала на страници за умрлице.
Један пријатељ дизајнер је текст опремио силуетом дрвета које крошњом стоји наниже према тексту пјесме. А пјесма Васка Попе је заиста објављена на огласној страници Слободне Далмације од 14. јуна ове године. Између уоквирене силуете покојног дрвета с крошњом наопако и тијела пјесме стоји масним насловом наднаслов KОШТЕЛА, испод којег је огорчени поднаслов ‘пок. Града Сплита’. Онда слиједи пјесма:
ПРОЛАЗНИK И ТОПОЛА
Проширују улицу
Преоптерећену саобраћајем
Секу тополе
Булдожери узимају залет
И једним јединим ударцем
Обарају дрвеће
Једна се топола само затресла
Одолела је гвожђу
Булдожер се од ње одмиче
Бучно унатрашке
Припрема се за последњи јуриш
Међу окупљеним пролазницима
Стоји и један постарији човек
Скида шешир пред тополом
Маше јој кишобраном
И виче из свег грла
Не дај се душо
Пјесма је објављена на 13. страници, у рубрици Сплит, на мјесту предвиђеном за огласе. Удруга ИНОВА је захтијевала да око пјесме не буде баналних огласа, то је испуњено. Испод огласа за погубљену коштелу налази се само оглас о неком натјечају. Фотографију тога мјеста на новинској страници прилажем.
Тако је пјесма Васка Попе о тополи, након што је одбијено да буде објављена као осмртница за сплитску коштелу (habent sua fata carmina) постала необичан оглас у Слободној Далмацији. А доносилац и подносилац огласа морао је масно платити да га објави. Сазнао сам да су читаоци били јако дирнути пјесмом и да нико није ништа рекао против екавице на којој је написана. Очито је оно о чему се у пјесми казује било читаоцима прече од хрватске језичне фиксираности на самобитност.
Прилика је да кажем ствар коју ми је ово сплитско објављивање пјесме извукло из сјећања. Негђе посљедњих дана године 1977. нашао сам се за истим столом са Васком Попом у кафани хотела Ескелсиор у Београду. Ондје ме је довео Бора Радовић кога сам те године упознао, а тога децембарског дана случајно срео у Ташмајданском парку. У друштву с Васком сам се тада нашао други пут. Он је у Екселсиор дошао прије нас, што није чудно, јер је становао иза угла. Мислио сам, до ових дана, да читав тај сусрет памтим добро, али ми је ова пјесма о тополи и булдожеру показала да и у памћењу догађаји не одговарају посве на захтјеве сјећања. Та ми је пјесма била доста изблиједила, готово ишчиљела.
Тих посљедњих дана децембра у Просвети ми је била примљена прва књижица пјесама, уредник јој је био Стеван Раичковић. Попа и Радовић су тада били уредници у Нолиту, а за нас, који смо тада маштали о објављивању прве збирке пјесама, Нолит и Просвета су били ривали, нешто као Партизан и Звезда. Та моја књижица пак била је (и остала) сва наслоњена на књигу Васка Попе „Живо месо“. Мене је та Попина збирка у писању толико узела под своје да нисам никако налазио какву поњаву да се од ње сакријем. Преузео сам од њеног аутора и да пишем без икакве интерпункције. А при свему томе, ту књигу нисам никад сматрао најбољом Попином, била ми је далеко испод „Непочин-поља“ и „Споредног неба“. Све ово је вјероватно пустило траву заборава на Попина „Пролазника и тополу“. Све до позива Мариане Буцат.
Тога поподнева за столом у Екселсиору сазнао сам од Радовића да Попа припрема нову књигу стихова, и да ће јој наслов бити „Рез“. Одважио сам се да упитам Попу о томе да ли је која пјесма из те збирке негђе већ објављена. Можда две-три, рекао је и споменуо једну посвећену пјесницима погинулим у земљотресу у Букурешту (ту сам био прочитао марта те године у Политици) па је додао: „Ево, баш јутрос ми је дошао у кућу уредник Борбе по једну песму, за новогодишњи број.“ Васко је становао на Булевару револуције, преко пута Ташмајданског парка, уреднику из Борбине редакције је то било близу, ни триста метара.
У новогодишњем броју Борбе, на којем су била три датума, посљедњи децембарски 1977. и прва два јануарска 1978. објављена је та пјесма с насловом „Пролазник и топола“. Сјећам се да је уз њу објављена и илустрација Јавора Рашајског. Тада сам први пут чуо за лично име име Јавор, па сам помислио да је то нека пјесникова игра, то да баш Јавор чини илустрацију уз тополу. Јер код Васка Попе нема случајних и нехотичних подешавања. Захваљујући пријатељима из Библиотеке Матице српске у Новом Саду, добио сам фотографију и текста пјесме и илустрације из тога троброја Борбе.
Kасније сам сазнао да је Јавор Рашајски, као и Попа, родом из Вршца, да је, осим цртањем и сликањем, забављен и истраживањем птица, што је Васко нешто касније забиљежио и у једној пјесми насловљеној именом сликара и орнитолога Јавора Рашајског:
Са Kулом на глави и Двором у срцу
Ради у кругу описмењених птица
Подземних идола лепотана
И кућних пужева од гипса
Од Сековања до Сековања
Не гасе се незнабожачке ватре
Упаљене његовом руком
У виноградима на Брегу
Између ватри његова глава лежи
На храстовом пању под секиром
Он је и пањ и секира
Он живи у Вршцу
Оно што Гете зове наковањ и чекић, Попа зове пањ и секира. Тако се некако сековање Попине тополе преселило у сплитску четврт Мануш гдје су багери дивље градње секнули и оборили коштелу широке крошње.
Извор: portalnovosti.com
