Никић своје успомене брани од националистичких хуља позивајући у одбрану цијеле тимове за које је играо, а и оне против којих је играо. При томе му своју наклоност даје и Баубо, грчка богиња из Елеусине, која људе баца у толик смијех, да им је један трбух мало
У Улцињу сам се упознао са Николом Никићем и ево мјесец дана од тога познанства, сам себе све више подсјећам на мога амиџу Хилма Гуџевића. Хилмо је са мном једнога врелог петка кренуо да пије воде на извору. Извор нам обојици познат, хладна вода, цијели живот се на њему најбоље гасила жеђ. И Хилмо се накољенчи над извор, положи шаке на траву уз извор, а уста на воду, па пије воде дуго, дуже но иначе. Пије ли пије, никако да се измакне.
Најзад се некако измакне, па сједне на траву уз извор и каже: „Ама видиш ли ти шта је ово са мном? Ама ја пијем, па пијем, па опет пијем, па још пијем, а све што пијем није ми доста и не може да ми погоди у оно жедно!“ Ето тако је и са мном крај Николе Никића: што га више слушам, то ми га је све мање доста, никако да ми погоди у оно жедно.
Николу Никића можеш описивати, али ако га хоћеш описати, најбоље ћеш учинити ако се лишиш средстава и начина којима се описују они који су се бавили чиме се он бавио. Он је био играч ногометног клуба Жељезничара из Сарајева, не било какав играч него један од најбољих. Kао Жељин играч се прочуо по цијелој Југославији. Био је нападач, један од оних за које се каже да су нестварно брзи. Они који играју фудбал знају да је брзина дар богова, као што је Египат дар ријеке Нила. Kод Никића се и данас на снимцима може виђети та нестварна брзина: кад муњевито измакне противничком беку па забије гол, он се даде у такав трк да га властити играчи не могу стићи да с њиме, како се то каже, подијеле радост.
Али, у Жељи је, и у Југославији, било много нестварно брзих играча, и данас их је пун свијет. Јесте, но је Никић, мимо своје брзине, био друкчији од свих других, и данас је друкчији. Добро, за свакога се може рећи да је друкчији од свакога другог, али Никић је био и остао мимо свијета у којем су се многи други узносили и охолили. Он свој нос није држао поврх планина. Он нити је имао икада нити данас има икакве охолости какве играчи и данашњи и некадашњи имају на камаре. Он је био важан клупски играч, код тренера Осима је играо редовно, а код Осима ниси могао играти редовно, ако ниси био поуздан, технички школован, тактички достатно поткован и физички спреман. Из Жељезничара је отишао у Грчку, и ондје је играо у првој лиги, у Атени и у Солуну, најприје за атенско пасторче Егалео, а потом за Арис и за ПАОK. Ни за једну репрезентативну селекцију није заиграо, ни за младу, ни за стару.
Никић о своме игрању казује као о лоптању, он своју лопту „спушта на земљу“, не уљепшава ништа, не приказује ништа ружним е да би имао „издвојено мишљење“, не мистифицира ништа, он прича како се њему напросто десило да игра фудбал, да је у томе игрању имао много среће. Ту срећу нису имали други, о којима каже да су били бољи играчи од њега. При томе он не глуми лажно скромног кицоша, кога су ето, богови вољели, па му дали да се лопта боље од других. Он прича свој живот у лоптању и то чини тако да не можеш вјеровати да такав приповједач ходи на двије ноге. Он те нервира колико је друкчији, колико је супротан од ногометних звијезда. О великим и важним утакмицама он прича једнако као о онима на пољани у родном селу.
И данас му је жао што је његова екипа гарнизона ЈНА у Рашки на пенале изгубила од сплитског Хајдука у утакмици за Kуп Југославије. („Е страшни суде, ми војници водимо 1:0, дошло десет хиљада људи у Рашку, чекамо да прође посљедња минута па да избацимо Хајдука, кадли, мој комшија овђе из Орашја, Есад Мехмедалић, ама у тој посљедњој минути, клепи лопту негђе са центра и она сједне у рашље нашега гола! И на пенале зијанисмо!“) Он је у томе јединствен, сав свој, искрен до суманутости, а разговорљив до незаситости. Он каже да се лоптао „за рају“, самоисповједно признаје да је нерадо додавао лопту. То је за нас, који смо га гледали, „изјава за рају“ играча који је играо за Жељу. Јер знамо да код Осима ниси баш могао играти за рају, морао си играти за Жељезничар. А то је код Никића значило играти за рају. Јер у првој лиги си највише могао играти за рају ако си играо за Жељу.
Оно пак по чему је Никић посебно друкчији од остатка предметно-искуственог свијета јест његов смијех. Никола Никић је онтолошки смијех, о чему год да прича, прича смијући се. Његове узречице „страшни суд“ и „страшни суде“ код свакога би биле далеко од смијешнога, али код њега се смијех разлијеже преко плача на Судњем дану. Тај је смијех такав да потекне од њега, па се прелије на оне који га слушају. Тај је смијех често смијех исмијавања самога себе. У томе је његов примјер близак Платонову и Аристотеловом одређењу смијеха. Та двојица су, зна се, сматрали да је врхунски и стварно релевантни ужитак смијешнога оно што је лоше. Јер су, данас се и то зна, обојица сматрала релевантним само половину смијеха, наиме исмијавање.
Никола Никић исмијава себе и тиме доводи своје слушаоце до напада смијеха. При томе, он нема намјеру да исмијава себе, него приповиједа згоде из свога несналажења у свијету или из непознавања свијета, па они који прасну уз смијех, смију се њему. Његове приче нису накнадне измишљотине, оне су догодовштине за које има живих и здравих свједока. Kад је први пут у својству првотимца Жељезничара истрчао на игралиште стадиона Ц. звезде, окренуо се своме суиграчу и казао: „А види траве! Јадна моја крава Јагода, што није сад овдје, сита би се овђе напасла!“ Он је толико опуштен и кад истрчава на велики стадион да нема те усплахирености пред утакмицу која би њему удаљила из сјећања краве из родног села Скугрића крај Модриче, уз које је растао чувајући их. Признаје да је краву знао припети за ногу, да не побјегне, како би он могао гањати лопту.
У том гањању ће и у Сарајеву и Грчкој стећи велик број навијача. У Грчкој ће Николу Никића навијачи ставити уз бок Никосу Галису и Никосу Јанакису, као треће играчко божанство. При томе свему игрању, он ће срцем остати у свом Скугрићу, и нема те успомене коју он неће зазвати или, ако је успомена човјек с којим се лоптао, довести у Скугрић, село за које каже да је мање од авиона којим је први пут путовао у Москву.
Он ће се након играња вратити у свој Скугрић, оданде ће ићи за тренера гдје га позову. У Скугрићу, крај Модриче, он већ три године заредом зна уприличити сусрет педесетак некадашњих играча југославенске прве лиге. Гостољубиви становници села потпуно се посвећују догађају и ти дани су и гостима и домаћинима чисти празник. А Никић је посљедњих година више на телевизији него док је био играч. Водитељи, репортери, новинари накнадно су у њему открили оно што је он био увијек само што то они нису примјећивали. Наступи на телевизији показују Никића као човјека далеког национализму и националистима. Он своје успомене брани од националистичких хуља позивајући у одбрану сјећања цијеле тимове за које је играо, а и оне против којих је играо. При томе му своју наклоност даје и Баубо, грчка богиња из Елеусине, која људе баца у толик смијех, да им је један трбух мало. Можда Баубо и код мене чини да ми је Никића увијек мало, и не допушта да ми његова прича и смијех погоде у оно жедно.
Извор: www.portalnovosti.com
