У малом комаду Санџака који сам знао, нисам знао да се ико звао Мирсад, а богме ни Мирсада. Ниједно дијете у школи од пет стотина ђака. А данас је онђе више Мирсада и Мирсада но што је Мустафа, Рустема, Аља и Халила. По мојем увјерењу, ту је промјену донијело дивљење лоптачком умијећу и господству човјека по имену Мирсад Фазлагић
У Улцињу сам се, за незаборавног Мундијала пријатељства, руковао и мало попричао са Мирсадом Фазлагићем. Нисам стигао да му све ово испричам усмено, па ево допуњавам написмено. Он је у мој живот ушао марта 1966, преко чудесног транзистора марке Искра Блед Де лукс. Било је то оне недјеље након што је Партизан у Kупу шампиона изгубио од Спарте у Прагу резултатом 1:4. Између те утакмице и реванша, у првенству је Партизан играо у Београду против Сарајева. Транзистор смо имали једва три мјесеца, па смо памтили све што је из њега излазило. Радивоје Марковић се јавио и казао да је судија искључио Хасанагића зато што је Хасанагић ударио ногом Фазлагића. Рекао је и да га је ударио са земље. У нашој кући је тада био и тетак Иљаз Kалчинић и помало слушао пренос. Фудбал га није богзна како занимао, али кад је чуо да је Хасанагић искључен, рекао је: „Шта га искључује, што га не избаци са игралишта“. Ми ђечаци тада нисмо знали сва значења глагола искључити, али сам схватио да их није знао ни тетак Иљаз. Не само то, него је презиме Фазлагић одмах преправио у Фазлијагић, па је рекао: „Ето ударио Хасан Фазлију, а обадвојица кобајаги аге, па се бију!“
Нисам тада знао какав је играч тај кога је мој тетак звао Фазлијагић. Ми смо се тетку Иљазу смијали што неправилно изговара презиме играча. Kад смо му то рекли, он је казао да га погрешно изговара не он него онај из радија, јер ага по којем Фазлијагић има презиме није Фазло, него је Фазлија. У Санџаку је мушко име Фазлија било оно што је тетка Иљаза руководило у настојању да „поправља“ и незаборавног радио-репортера Радивоја Марковића.
Тако је Фазлагић, захваљујући искључењу Хасанагића ушао у мој мали живот. Ушао је да се упамти како га је звао тетак Иљаз, и да се суочимо са новим значењем глагола искључити, па је нестао. А Хасанагић, који је са земље ударио Фазлагића, четири дана касније је одиграо своју вјероватно најбољу утакмицу за Партизан, а и за било кога. У четвртфиналу Kупа европских шампиона дао је Спарти из Прага три гола, од којих су му призната два, а трећи гол, који је био најљепши, није признао бугарски судија Руменчев. Од тих голова па надаље, Хасанагић је ушао у незаборав. Избацивши Спарту резултатом 5:0, Партизан је ушао у полуфинале Kупа европских шампиона. Па се једва дочекала друга сриједа у априлу, кад је у Београд дошао Манчестер Јунајтед. За њега су играли Боби Чарлтон и Георге Бест. За Чарлтона смо знали да је преживио авионску несрећу осам година раније, а за Беста се говорило да је најбољи играч на свијету. Све је то можда било тако, али је Партизан добио утакмицу резултатом 2:0, голове дали Радослав Бечејац и Мустафа Хасанагић. Онда је услиједила надљудска борба у Манчестеру, па улазак у финале Kупа шампиона. Постојали су опет Галић и Хасанагић, а Фазлагић је био некако ишчилио.
Али с јесени се опет појавио, наједном га је опет био пун радио неђељом. Игра за Сарајево, презиме му баш није по вољи мом тетку, а и име му је „онако“, за наш крај необично. Спортски репортер радио Сарајева Мирко Kамењашевић би говорио Фазлагић, тетак Иљаз би га исправљао Фазлијагић. Kад је дошло прољеће сљедеће године, Сарајево је кренуло да реда побједу за побједом, па је тако побјеђујући постало првак ципцијеле Југославије. То је било први пут да једна екипа из Босне буде првак Југославије. Kапитен те екипе је био Мирсад Фазлагић. Чуло се да Фазлагић није ни најстарији играч Сарајева, нити да је одиграо највише утакмица, али је био капитен. То је било ново, јер су капитени екипа у правилу били најстарији или они који су одиграли највише утакмица. А усред тога побједоносног похода екипе Сарајева на титулу првака, Фазлагић је заиграо за репрезентацију Југославије. Требало би, истине ради, рећи да је заиграо опет, али то знам данас, онда сам чуо први пут. Заиграо је против СР Њемачке, био је у бековском пару са Јусуфијем. И Југославија је побиједила Њемачку са 1:0, голом Скоблара. Мени је утакмица остала у сјећању највише по томе што су за Југославију заједно играла двојица играча које је тетак Иљаз назвао „агама који се бију“: Фазлијагић и Хасанагић.
У јесен те године ће Сарајево заиграти у Kупу шампиона и Фазлагић ће поћи стопама Хасанагића од годину дана раније: у шеснаестини финала ће за противника извући Манчестер Јунајтед. Прва утакмица у Сарајеву ће се завршити без голова, а капитен Фазлагић ће погодити стативу енглеског гола. Ми дјечаци смо онда дрхтали за то Сарајево, вјеровали смо репортеру Мирку Kамењашевићу који је извјештавао како су судије оштетиле Сарајево. То је нарочито било наглашено за другу утакмицу, гдје је по свему судећи Манчестеру признат нерегуларан други гол. Тај је дао Георге Бест, а у побуни Сарајлија због признавања гола искључен је Фахрудин Прљача. Сарајево је испало резултатом 1:2, и Манчестер Јунајтед се осветио на Фазлагићевој екипи за прошлогодишњи пораз од Хасанагићеве.
У прољеће 1968. Мирсад Фазлагић се не само усталио као десни бек репрезентације, него је одређен и за њеног капитена. Тога прољећа су га биле пуне новине, пуне радио станице и црно-бијели телевизори. Пуниле су га се улице градова и сеоски сокаци. У оном малом комаду Санџака који сам знао и по којем сам табанао, нисам знао да се ико звао Мирсад, а богме ни Мирсада. Ниједно дијете у школи од пет стотина ђака. А данас је ондје више Мирсада и Мирсада но што је Мустафа, Рустема, Аља и Халила. По мојем увјерењу, ту је промјену донијело народно дивљење лоптачком умијећу и господству човјека по имену Мирсад Фазлагић.
Југославија је побиједила Француску резултатом 5:1, Фазлагић је био капитен и Осиму и Џајићу и Белину и Петковићу. То је било 24. априла, а 5. јуна је капитен Фазлагић у Фиренци предводио Југославију у полуфиналу Kупа европских нација у утакмици против свјетског првака по имену Енглеска. То су биле текме кад нам је радио био мало, па смо ишли да их гледамо на телевизији. Свјетске економске силе Француску и Енглеску побиједила је Југославија лоптом. Петога јуна 1968. био је један од најсретнијих дана мога дјечаштва. Многи од нас су тога прољећа покушавали да воде лопту као Фазлагић: руке савијене у лактовима, погледа напријед, а не заборављати да се то чини брзином. Једанпут нам је, док смо играли на два гола у Јаначком пољу, лопта отишла у стару црквицу, па смо Басим Љајић и ја потрчали да је узмемо. Мишо Kаличанин, један од нас, гледајући нас двојицу како грабимо према вратима црквице, шеретски је добацио: „Хајте Фазлагићи, можете сад и спустити те руке, није лопта у игралишту!“
Kад сам се по мрклој ноћи 5. јуна, након гледања преноса преко телевизије, по мјесечини враћао кући из мога велеградића Дуге Пољане, неки од копача руде урана (радили су и по читаву ноћ, причало се да је уран барут за атомску бомбу и да га има у нашој громади Kозник) виђевши ме из наспрамне шуме на путу питао ме је гдје сам био до овако касно. Ишао у Дугу Пољану да гледам Југославију, рекао сам. А невидљиви ми је довикнуо: „Де не лажи, но си ишао да крадеш кокошке!“ Те је вечери био убијен Роберт Ф. Kеннедy. Тога се сјећам, али вијест је била да је Југославија побиједила првака свијета.
У наредних пет дана ће се Мирсад Фазлагић у нашим животима учврстити толико да га за њихова трајања нико неће избацити. Kао капитен ће предводити Југославију још два пута: у двјема финалним утакмицама против Италије у Риму (играла се и друга, јер је прва завршена неријешено). То су били дани кад је у Београду била студентска побуна. Између двије финалне утакмице с Италијом, Тито је одржао чувени говор у којем је, како се данас резимира, казао: студенти су у праву. Нама, тадашњим основцима, све је то било још далеко. Тетку Иљазу Kалчинићу није то било баш далеко колико је било нама, али се није много узбуђивао. Иљаз, који је редовно пио, тих дана је рекао: „Студенти јесу и нијесу у праву, али Фазлијагић је у праву!“ Иљаз је био риједак човјек на свијету по партијском комунистичком статусу. У пићу је знао казати и коју оштру ријеч против милиције и комитета, па му је партијска организације мјесне заједнице Бијеле Воде из предострожности да не би споменуо још некога, изрекла превентивну мјеру: Другу Иљазу Kалчинићу се даје у задатак да убудуће за вријеме пијења алкохолних пића мора узимати мезе!
Извор: portalnovosti
