Пише: Синан Гуџевић
Био је весео дан, Видовдан. Увече су се изопијали, но то је код нас “од прадедова“. Разбили су прозоре, и многи су путовали. А топла ноћ, звездана ноћ, распаљена од једног лепог убиства, хорила се од граје и жагора веселе светине. Пред зору сам дошао кући, легао сам, да спавам; Видовдан је био прошао.
Ово је текст на почетку “Дневника о Чарнојевићу” Милоша Црњанског. Видовдан је онај 1914, лепо убиство је оно које се тога дана десило у Сарајеву. Црњански, који је у вријеме убиства био у Бечу, у коментару своје пјесме “Спомен Принципу” свједочи да га је вијест о убиству затекла у кафани Меинл, за вријеме билијарске партије. Ако узмемо да је у нашем језику, а највише у Србији, прилог лепо честа замјена за добро, онда је јасно како је Црњански примио убиство које је починио Гаврило Принцип. Црњански назива убиством нешто што су на броју два убиства, очито да смрт престолонасљедникове супруге нема исту тежину као она њеног мужа. Он убијену војвоткињу Софи вон Хохенберг може бити тенденциозно именује грофицом дјевојачког презимена Котек, те вели да је убијена из грешке, јер је хитац био намијењен намјеснику Босне Оскару Потиореку.
Црњански је, као неупитни присташа југославенства, на страни оних који су убиство славили, а слава убиства је расла између два рата, и послије Другог свјетског рата. Југославенска патриотска школа је убицу надвојводе у неким школским уџбеницима стилизирала до личности без које чак не би могла ни настати Југославија. Тај јаки патриотски конструкт, јак као што су патриотски конструкти јаки, неумољиво трезвено и непоткупљиво доводи у питање “Глосар Сарајевског атентата” чији је аутор Валеријан Жујо. Он у два тома обима од 1.250 страница подастире непрескочив материјал, свједочења, литерарну и документарну грађу која, уз много непознатога, много онога што је било учвршћено и заведено као непобитно оповргава и демонтира.
Глосар је издала Национална и универзитетска библиотека Босне и Херцеговине, која се данас налази у згради некадашње касарне, важног мјеста за повијест о Сарајевском атентату. У импресуму књиге стоји да едиција у којој је изишла стоји под покровитељством Академије наука Босне и Херцеговине, што читаоца може одвући у грешку и заблуду. Иза подухвата састављања “Глосара” не стоји никакав експертски скуп или уредништво, не, све је у тој књизи у двјема књигама начинио Валеријан Жујо. Он је створио трајан приручник који не може нагристи ни вјечити изјеша по имену Вријеме. Глосар је штампан на листовима формата 23,5×16,5 центиметара, текст са око пола милиона ријечи приређен је на страницама од по два ступца, са мноштвом драгоцјених фотографија и факсимила.
Жујов подухват је истински истраживачки подвиг, за који је лакше наћи ријечи дивљења него му изразити заслужену захвалност. Грађу је сакупљао више деценија, највише у сарајевским мјеродавним структурама (Архив БиХ; НУБ БиХ; Архив Сарајева; Музеј Сарајева; Земаљски музеј БиХ) потом у одговарајућим таквима у Бечу, Прагу, Љубљани, Терезину, Секешфехервару, те у дигиталним базама података на интернету. Повјесничари, политичари, социолози, правници сад имају књигу која ће их стално подсјећати да до њене појаве нису знали многе важне ствари о атентату у Сарајеву на Видовдан 1914.
Жујо је саставио непролазну књигу у коју не може бити сумње. И њен ненавадни наслов је сврстава у незаборавне, као што је, на примјер “Енциклопедија ноћног знојења”, или “Птице Лабрадора”. Жујо, подсјећајући на јуродиве ријечи како ономе кога мрзе богови дају да саставља рјечник, остаје у послу прибран и непоткупљив, те нема друге до закључити да је он остајући у читавом послу такав задобио наклоност богова. И кад прави биљешку о људима које је знао, као Сафета Исовића, севдалију који пјева пјесму у славу Гаврила Принципа (у којој га зове и царем!) или Абдулаха Сидрана који је о Принципу написао двије пјесме.
Из големе литературе о Сарајевском атентату, Жујо је истражио и подастро силу грађе која многе раније учвршћене ствари оповргава, многа стајалишта изврће на главу. У та оповргавања иде и каталог грешака које је начинио Владимир Дедијер, чија се књига “Сарајево 1914” сматрала (уз ону Аицхелбургову монументалну о Францу Фединанду) неком врстом библије, мјеродавним извором за познавање једног догађаја чије страшне посљедице још трају. Попис Дедијерових пропуста саставио је Жујо у “Глосару” у натукници уз “Дедијерово име”. Ти пропусти дјелују данас невјероватно, ако се има на уму да је од Атентата до објављивања Дедијерове књиге прошло више од педесет година, а Дедијер је рођен у години кад је надвојвода Фердинанд убијен, и након објављивања књиге живио је још безмало четврт стољећа.
Убиство надвојводе Франца Фердинанда узима се већ преко једног стољећа здраво за готово као “повод за избијање Првог свјетског рата”, дискусије о томе скоро да није било. Штедра документација “Глосара” нуди и друкчију могућност, ону према којој би Аустрија била напала Србију и без младобосанског атентата. (О томе се може наћи увјерљива грађа и изван “Глосара”, на примјер у дневницима и свједочењима једног од директора концерна Крпп Вилхелма Муехлона, који свједочи да је њемачки цар још 5. јула 1914. тражио и гурао аустроугарскога цара и краља да нападне Србију, и да то тражење није почело са атентатом на престолонасљедника. Пацифиста Муехлон је важно име за грађу о избијању Првог свјетског рата, Жујо ће га свакако уврстити у друго издање свога “Глосара”).
Југославенски партизански покрет је пригрлио Гаврила Принципа јаче него монархистичка елита прве Југославије, унапријеђен је у једног од родоначелника. Тај статус претеча имали су код бројних партизанских идеолога и хајдуци. Жујо указује да ту ипак није било неупитне унисоности. Ђилас је, наводи Жујо Дедијера, године 1942, осврћући се на ријечи Јурице Рибара о “Младој Босни” казао: “Ми можемо истицати храброст Принципа и другова, али они не могу бити претеча наше борбе.”
У патриотском конструкту “борбе за ослобођење наших народа од вишевјековног ропства” статус Србије у Османском Царству сложно се назива окупацијом. То чине многи повјесничари, књижевници, политичари, не питајући се како се вишестољетни статус неке земље у једном царству може звати окупацијом и ропством, и то све у научним радовима са УДК ознакама. А у престоници тога царства излази на ћирилици и српском језику Цариградски гласник, на примјер. По тој се аналогији све се чешће може чути од конформиста српских и хрватских како је и Југославија била окупација за Хрвате и Србе, с додатком ‘тамнице народа’. У том нереду од мисли и немисли, Гаврило Принцип, трагични примјер борца за уједињење, већ је “унапријеђен” у борца за “српску ствар”.
Број улица с његовим именом не смањује се нити се увећава, али се његове слике чешће штампају на заставама и мајицама које носе навијачи. У неку руку је данашња судбина Гаврила Принципа једнака судбини гусала: одбацили су их Бошњаци и Хрвати, а Срби прогласили својим изумом. Оно што је о њему пјевао Сафет Исовић тешко да би данас прошло и код кога. О његовим дјелима би данас његови земљаци из Босне имали издвојена мишљења, друкчије него до прије четрдесетак година. Go b, mad world, рекао би из гроба покојник Бенјамин Пантиер коме је епитаф саставио Едгар Ли Мастерс.
Сила ликова, топонима, појмова у натукницама није омела лексикографа Жуја (или Жују) да начином цитирања и тоном изношења многе страшне грађе начини, усуђујем се рећи, све у свему ведар компендиј, какав је и аутор сам. Да је, којим случајем, Глосар начинио какав институт, били бисмо закинути за постојаност те ведрине. О томе нека буде ријечи другдје, овдје нема мјеста.
Оба тома овога “Глосара” који је саставио пјесник, приповједач, сценариста и лексикограф Жујо могу се, по ономе што сам сазнао, набавити по цијени од сто еура. Они којима је стало до непролазне књиге нека пожуре, јер ће друго издање бити скупље. Такав је данас свијет, поскупљује и оно што је добро. Можда има наде за овакав свијет, ако у њему још вриједи она стара рима: Omnia rara praeclara. У свијету у којем као да још траје непровјереност о томе ко је у Сарајеву убијен, на Видовдан 1914: јер је Црњански записао како су бечки келнери пренијели вијест да је убијен србијански престолонасљедник, и музика је у Бечу свирала до вечери, а кад је престала, “епоха валсева била је завршена”.
Извор: Портал Новости
