Пише: Синан Гуџевић
У својој кући ми је Гил и засвирао на свом необичном инструменту, најприје акустично, па онда на струју, па ми је показао још и гитару са рупом, она има посебно мјесто међу необичних свиралима његовим. Гилова свирка само за мене починила је у мени ствари за које би ми требало јато ријечи да их подесно опишем.
Међу музичарима који су пратили читање стихова Vincenza Mure u Atelier di Poesia POPolare, 24. октобра у Сасарију, издвајао се један с необичним гудачким инструментом. Представљен је под именом Гил Деттори, а неколико импровизација које је извео изазвало је неподијељено дивљење присутних. Његов инструмент је, рекао бих, за све присутне био посве ненавадан, и звуком а још више обликом.
Чим сам га видио, а то је било први пут да га гледам, дакако и да га слушам, помислио сам како би га се, због облика и изгледа могло звати осиромашени контрабас. Ако некоме такав придјев звучи можда непримјерено, можда и увредљиво, могао би бити замијењен именом мршави контрабас. “Мршавост” се односи само на облик, на звук се не може односити. Прво пада у око недостатак трбуха и постојање двају дрвених крила при врху.
Војислав Бубиша Симић (1924-2025): Човек џеза увек на сунчаној страни улице
Жица ово свирало има четири, а звук му је дакако више контрабасов него виолончелов, но је и друкчији од контрабаса, дубљи. На крају вечери, пришао сам необичном контрабасисти и замолио га да ми исприча како се нашао са овим свиралом. Љубазно је пристао да ми каже шта ме занима и позвао ме да сутрадан поподне дођем у његову кућу, гдје ће ми казати и показати какво је то његово свирало.
Дошао је по мене у центар Сасарија, те ме одвезао до своје куће у насељу лијепа имена Луна е Соле. Најприје је рекао да је Гил његово умјетничко име, а грађанско му је Гиан Луиги Деттори. Гил је памтљивије и под њиме је познат у музичким круговима. Рођен је у Њемачкој, а отац му је поријеклом из градића Патада, из којега је и Винцензо Мура, отац Гилов и Мура су пријатељи од дјетињства.
Као младић Гил је свирао електричну бас гитару, мало и акустичну гитару. Свирајући електричну гитару правио је концерте на трговима, па кад се тога наситио, отишао је у Болоњу на чувену академију ДАМС. Послије је отишао у Верону и у Мантову гдје ће студирати контрабас на конзерваторију, contrabasso classico. Оданде је кренуо у Милано гдје је студирао контрабас код чувеног Ђузепеа Пина Етореа, који је у миланској Скали био први контрабас.
Услиједиле су бројне изведбе класичне музике, попут оних у Театро Олимпико у Вићенци, гдје је као члан младих симфоничара Италије наступао с виолинистом Леоном Шпилером из Берлинске филхармоније и разним солистима миланског Teatra alla Scala, као што су Енрико Диндо и Франћеско Манара: чиста класична музика. Али је истовремено био стално везан за рок, фанкy и за џез.
Онда је отишао у Лондон, гдје, уз остало, свирао и као солиста, и гдје ће упознати руске музичаре са московског конзерваторија. У Лондону је са групом Исх наступао у чувеном Ronnie Scott’s Jazz Клубу. С том групом је свирао електричну бас гитару пред више десетина хиљада присутних, на великим просторима у Лондону. Али није занемаривао акустику: свирао је на акустичном контрабасу.
Поп музиком се бавио посвећено и предано, и надао се да ће као награду за то добити уговор. Кад се то, након пуне године таквих свирања и концерата, није остварило, прешао је у Француску, гдје ће остати десет година. Почео је у Aix-en Provence, па у Марсеју, Ници, Паризу па Лиону, свирајући контрабас класични и бас гитару џез, фанкy.
У Марсеју је упознао дудукисту Лéвона Минасиана, кад је овај имао педесетак година и већ је имао статус првог дудукисте на свијету, и кад је пратио Џарлса Азнавоура и Петера Габриела. У Марсеју је Гил свирао још и у групи за импровизацију Либера X, са гитаристима из Француске и са Корсике, други бас из Туниса, бубњар из Аустралије, саксофониста из Јерменије и пјевачица из Турске. Свирали би шта би им пало на памет, силу концерата су имали по јужној Француској. Након три године боравка у Лиону, посљедњег града у Француској, вратио се на Сардинију, јер је ту, каже, његова саудаде.
Док је још био у Француској набавио је једну жицу њемачке производње, чувене марке Пирастро која даје виши тон од оне која је била на контрабасу на којем сад свира. Тако ће, кад за то дође вријеме, кад буде набавио тај електрични конрабас, ту жицу поставити на мјесто оне старе, а оне три премјестити тако да добије оно на чему сада свира, да контрабас претвори у баритонски контрабас, који он зове барибас.
Гил је барибас и гласом, пјевао је у опери у Teatro lirico di Cagliari, након што је соло пјевање студирао у Сасарију. У Цаглиарију је двије године пјевао с великим мајсторима, каже да му је глас басбаритон, можда зато што му је поријекло пола фурланско, по мајци, а она у свом поријеклу можда има нешто славенско. Дакле, у једном часу, за боравка у Француској, трагајући да набави електрични контрабас, сазнао је да оно што га занима гради неки лиутаио, градитељ виолина поријеклом негдје из Њемачке, а живи у Италији, у покрајини Абрузо, по имену Феликс Хабел. Он је израђивао виолине, виолончела необичне по облику, у виду рибе и слично.
Кренуо је од виолончела и виоле, па је почео градити и друге инструменте, међу њима и необични електрични контрабас који изазива чуђење обликом, а дивљење звуком. Један примјерак ријетког свирала посједује Арес Таволази, Гил мисли да би тај могао бити први, али није сигуран. У сваком случају, на Гилову контрабасу стоји да је израђен под бројем два, године 2004. Те године је градитељ виолина Феликс Хабел и почео са израдом необичних контрабаса на струју.
Могло је бити године 2005. кад је Гил одлучио да купи такав некакав контрабас. Он је тада у Лиону, и преко интернета је нашао Феликса Хабела, након што је, исто преко интернета, видио какав је електрични контрабас он направио. Кад је телефонирао Хабелу, овај му је рекао да не мора путовати далеко да би видио један примјерак контрабаса који га занима. Будући да је поријеклом са Сардиније може у мјесту Сорсо код тога и тога купца видјети како производ изгледа и испробати га.
Сорсо је градић десетак километара сјеверно од Сассарија. И Гил је отишао томе власнику контрабаса, и власник му је казао да би га хтио продати. Он сам није био музичар, инструмент је купио, јер му се свидио изгледом, хтио је да необичност има у кући. Гил је загудио на њему, осмотрио га, али га није купио. Након неколико година сјетио се инструмента и власника из градића Сорсо, па је човјеку телефонирао по други пут у животу, и питао га, је ли му свирало, можда (можда!) још у кући.
Овај му је одговорио да инструмент још стоји прислоњен уза зид онако како га је Гил оставио и да га нико други отада није ни пипнуо. Гил је одувијек желио да има инструменте који дају различите тонове од уобичајених, али је својим жељама допуштао да сазрију, па их онда остваривао. Опет је отишао у Сорсо, нашао контрабас на мјесту на којем га је оставио, испробао га је, био је наштиман као на дан кад је то сам учинио, а отада је било прошло можда и десет година. То је био поуздан знак да је добро израђен.
Купио га је, и приредио га тако што му је, да поновимо, струне премјестио и додао ону која даје виши тон од оне која је давала нижи. Тако је начинио споменути баритонски електрични контрабас, baribas elettrico. Израђен је тако да га се може свирати и сједећи, што Гил држи за велику предност. Гил ми је показао и електричну ултрабас гитару са рупом у резонатору, за њу је струне наручио из Венеције, наштимао их је који дан прије нашег сусрета.
Гилов садашњи инструмент је круна његове давнашње љубави према контрабасу. Но ранији контрабас, онај акустични, био је много захтјевнији. На путовањима бродом често би спавао уз њега на бродском мосту, у авион би га некада предавао у ону предану пртљагу, у трбуху авиона, испод путника, након што би га власник ставио у чврсту кутију. Често би он сам инструмент смјештао на згодно мјесто у авионској утроби. Након 11. септембра 2001. све се промијенило нагоре, и за контрабасе.
Гил је ипак имао среће, но другима се знало десити да кофер са инструментом пукне под тежином других кофера. Неприлике чине да се нађе рјешење, тако је и Гил наручио од ковача да му изради нешто као колица на склапање, која ће након што на њима довезе контрабас, на свирањима склопити тако да му служи за сједење. То сокоћало, каже, можда није било лијепо за видјети, али је одлично служило у двије сврхе, као превозно средство и као столица. Јер контрабасисти се за путовање морају довијати на разне начине.
Тако је Гила једном чак и велики обоиста и диригент Пиетро Боргоново, након неког заједничког концерта, видјевши га како се сналази с контрабасом, пола у шали упитао: “А зашто ниси студирао флауту?” То је питање њему постало више обично него необично. То су му чак знали говорити и Јапанци кад би га видјели колико се мучи са својим барибасом.
Једном, било је то у Венецији на жељезничкој станици, јапански туристи су га жељели фотографирати са контрабасом, па док је он намјештао и себе и инструмент, упитали су га исто што и други, само на енглеском. И та неподесивост старог доброг контрабаса допринијела је Гиловој одлуци да набави овај електрични. За њега је дао да се изради посебна кутија од тврде, но лаке пластике, коју нисам видио, јер му у дану кад сам био код њега није била у кући.
У својој кући ми је Гил и засвирао на свом необичном инструменту, најприје акустично, па онда на струју. И нахвалио је Феликса Хабела за вјештину и за иноваторство у прављењу мале резонантне кутије чији звук не заостаје за оним из велике. Гилова свирка само за мене починила је у мени ствари за које би ми требало јато ријечи да их подесно опишем. То је био дар за који, да нисам дошао на Сардинију, не бих вјероватно никада знао да постоји
Извор: Портал Новости
