Пише: Синан Гуџевић
Онима који читају ове моје трице и кучине јављам да се моје октобарско путовање на Сардинију завршило у новембру у Пескари. Завршило се ондје, усмено и написмено, а да у Пескару нисам ишао.
(Отварам заграду. Имам велике недоумице о томе да ли да име Пескара у косим падежима пишем са ц или са к. Ближе сам увјерењу да је к боље него ц, убудуће ћу тако чинити, данас нећу. Затворена заграда).
Градитељ електричног контрабаса у власништву Гила Деторија из Сассарија живи на јадранској обали у Пескари. Име му је Феликс Хабел. До виолинара Хабела дошао сам уз помоћ Гила Деторија. И захваљујући комуникацијским могућностима технолошког напретка, сазнао сам о виолинару Хабелу од самог виолинара Хабела ово што слиједи.
Рођен је у Њемачкој, у малом мјесту Fürt im Odenwald, који не треба мијешати с великим градом Fürth код Нирнберга у Баварској. Fürth је назив за мјесто гдје се ријека може прегазити, наша ријеч за то је газ или брод. Ријека која се може прегазити у родном мјесту Хабелову има име Weschnitz и једна је од десних притока Рајне. У том Fürth-у је Феликс Хабел ишао у основну школу, а у Римбаху је завршио гимназију.
Тада је требало одлучити чиме ће се бавити, па је кренуо да израђује бижутерију од дрвета. Занимање за то дошло му је од оца који је био машински инжењер али јако везан за резбарије и обраду дрвета, те је Феликс уз оца почео да израђује накит. Мајка Феликсова се бавила текстилом и била у томе јако креативна, у шивењу и везењу. Од ње је наслиједио смисао за лијепо. У то лијепо иде свакако и што је Феликс још од дјетињства свирао виолину. Све то је обликовало у њему жељу да постане виолинар, Geigenbauer.
Али у чувеној школи за тај занат у баварском Митенвалду није прошао пријемни, њемачка строгост често је пуста ригидност. Али Феликс Хабел од жеље није одустао, него је отишао нигдје ближе и нигдје другдје него у Цремону, у град који је израда виолина прославила по свијету. У Цремони је положио пријемни испит у високој школи која има име Сцуола ди лиутериа ди Цремона, гдје се учи умијеће прављења виолина, гдје се Geigenbauer зове liutaio.
Младић Хабел је био примљен у школу, која се зове ништа мање него Антонио Страдивари. А посрећило му се да живи у граду гдје су виолине градили још и Никола Амати и Гуарнери дел Геси. Школовање у Цремони му је отворило оно што му Њемачка није могла отворити. Дала му је спознају коју је први довео до израза Хенрик Сијенкевич, чији један лик казује како сваки пјесник треба да има двије домовине, своју властиту и Италију.
Феликс би, по ономе како о Италији говори, могао бити примјер за потврду Гетеове ријечи како је у Италији мјесечина љепша него у другим земљама сунце. У Кремони је Феликс живио осам година, четири након завршене школе, потом је отишао у Абруцо, најприје у Касоли ди Атри, а потом се настанио у Пескари.
Инструмената је Феликс Хабел израдио преко осамдесет до сада. Од тога је шездесетак класичних, и двадесетак електричних. Он сматра да та бројка није велика, ако се има на уму да их је Страдивари израдио око хиљаду. Иако Страдивари виолине није баш све израђивао сам. Феликс је, након година учења, тражења и трагања облика и звукова, данас уважен и тражен liutaio дотле да ради само по наруџби.
Тако је својим радом дошао до тога да може живјети од свога умијећа и живјети за њега. Иако цијена његових инструмената није висока кад се пореди са онима других произвођача. Један пријатељ с којим дијели радиону у Кремони, а живи у Лондону, продаје своје виолине по 27.000 фунти, док Феликс у Италији своје продаје и за мање од пола те цијене.
Да изради виолину требају му пуна три мјесеца, а за електрични контрабас треба му мање, будући да је то мање захтјеван посао. Главни производи у његову послу јесу виолине, виоле и вилончела. Након њих мјеста имају неки необични инструменти, његов изуми. Потом долазе електричне виолине, електричне виоле и електрична виолончела и контрабаси.
Питао сам Фелиxа о инструменту који сам видио код Гила Деторија на Сардинији. Казао је да је његов градитељски принцип јасан: облик је увијек у служби функционалности. Дрво од којега је начињена хармонијска кутија је бреза, приређено у више слојева, то је онај дио који се не види. Оно што се види је израђено од јавора, од оне врсте која се зове окати јавор, Acer Saccharinum. Та ријетка врста дрвета, једна од најрјеђих на свијету, у структури садржи капи воде доспјеле у стабло и у њему очврсле тако да површини дрвета дају тродимензионалан ефект. На талијанском се тај јавор зове l’acero occhiolinato.
Од јавора су начињени и додаци “крилца” контрабаса-барибаса, која служе да се свирач о њих ослони. То су двије кутије, шупље, које се могу скинути. Јавор је непрескочиво дрво у градњи гудачких инструмента, јавор има статус класика. Питао сам виолинара Хабела, колико је израдио онаквих контрабаса какав посједује Гил Детори на Сардинији. Отишао је да узме свеску у којој биљежи своје продаје, и нашао да је оних мршавих и крилатих контрабаса укупно седам на свијету.
Феликс Хабел се бави и теоријским аспектима развоја звучности гудачких инструмената. Он заступа тезу да је период од 150 година почевши од Андреа Аматија и Николе Аматија, потом цијели зрели Страдивари било вријеме непрекидног истраживања и експериментирања. У свом реферату на скупу под називом “Liuteria 2.0” надахнуто је бранио свој провокативни назив diffusore accustico (нешто као “носач звука”) за виолину, који је изазвао згражања колега, јер Хабел противнике иновација у грађењу инструмената назива лажним традиционалистима и подсјећа их да је сам Страдивари непрекидно истраживао и експериментирао са различитим моделима прије него што је дошао до чувене форме Г, по којој је израдио славну виолину која се чува у Музеју виолине у Кремони.
Хабел наглашава да је истинска традиција садржана у развијању и иновацијама, те да је предност нашега времена у могућности да се приступи мноштву остварења најбољих истраживача и модерним технологијама, што све омогућава примјену нових спознаја у свијету виолине. Он сам је још прије завршетка виолинарског заната почео радити на развијању модела електричне виолине, која би се држала квалитативног, естетичког и акустичког канона класичног виолинарства супротстављених другим електричним инструментима индустријске израде.
Хабелов реферат није само стручни прилог из властитог искуства, већ је критичко-теоријски коментар о стању виолинске науке и вилолинарског умијећа. У свом раду он говори о акустичној импеданцији позивајући се на физичаре у које нема сумње. Хабелов постулат: “Само ондје гдје постоји добра прилагођеност импеданције може доћи до добре трансмисије; иначе имамо посла са одбијањем, односно губитком!” Нека не читају који нису упућени у електроакустику.
Има још. У једном од наших телефонских разговора упитао ме је Хабел, јесам ли можда познавао Горана Кузминца. Потпуно ме ошинуо тим именом, извученим из магле заборава. Кузминца сам упознао, посве случајно, у Земуну, једне године међу годинама осамдесетим. Био је дошао у Земун из Италије по неке документе, казао је да се бави музиком негдје на сјеверу Италије.
Послије ми је нестао с хоризонта (а на њему се само појавио) све док једне године у Риму нисам чуо како неки моји пријатељи пјевуше пјесму “Stasera l’aria è fresca”, па ме упитали познајем ли аутора. Рекао сам, ни аутора ни пјесму. Тек касније сам схватио да сам аутора био упознао, онако у лету, као у сну, а за пјесму тада нисам знао.
А онда, прошло је било можда и двадесет година, у једном ресторану близу Castel Sant’Angelo, били смо нас неколико југовића на тераси ресторана, на вечери с Предрагом Матвејевићем, од једног стола ми је пришао Кузминац, и рекао своје име и да смо се срели у Земуну. Био је у Риму ради неког концерта, препознао је Матвејевића и поздравио га. Горан Кузминац се с Хабелом савјетовао око гитара, а и сам је знао израдити гитару, начинио је прототип једне. Преминуо је прије седам година, гроб му је у Тренту, на Cimitero monumentale.
Извор: Портал Новости
