Пише: Синан Гуџевић
Мој рођак Исо Гуџевић, једна од најсамосталнијих глава у мишљењу, једном је приликом рекао како би, кад би постојала, барем тројицу Гуџевића запала Нобелова казна. У ту тројицу је убројао и себе. И сматрао је да је и иначе требало смислити Нобелову казну. Будући да Гуџевићи добивају само казне, било би право да им се додијели и та Нобелова казна, образложио је. Мислио је то озбиљно, без ослањања на ауторитете. За Нобелову казну сам први пут чуо од њега, то сам објавио у овој рубрици прије девет година, 13. јуна 2016, имам написмено.
У међувремену је назив Нобелова казна ушао у употребу. Свакако није од Иса Гуџевића, хоџе који се расхоџио па отворио кафану, него независно од Иса. И посве је друкчије то звање од онога што је Исо замишљао. Нобеловим кажњеником се сматра носилац Нобелове награде којега је суд осудио на затворску казну. У свијету има више носилаца Нобелове казне, но се ниједан не презива Гуџевић. Код Иса Гуџевића Нобелова казна је била сама и није зависила од награде. Сад кад од ње зависи, Исо би рекао да би њега и друге Гуџевиће прије запао рој бијелих комараца него Нобелова казна.
Иса сам се сјетио ових дана, кад сам прочитао књижицу Предрага Чудића “Велика берба ловорика”, која има и наднаслов Practicum. Књигу ми је поклонио пјесник Ибрахим Хаџић прошлог априла, и тек сам је љетос прочитао. Књижица је штампана у Рожајама прије скоро четврт стољећа, уредила су је два Хаџића, речени Ибрахим, пјеснички друг Чудићев, и Мерсад, овај други је технички уредник. Књига је мала форматом 14,8 x 10,4 цм, мала и опсегом, укупно 60 страница, мала и тиражом, свега 250 примјерака, но је садржајем голема.
Цијелих 40 страница је заузео каталог углавном књижевних награда у Србији и Црној Гори, то јест у ондашњој Савезној Републици Југославији. Кажем каталог, а боље можда рећи списак или попис или индекс од укупно 387 награда додјељиваних до половине 2001, кад је објављен. Из ауторова текста сазнаје се да је он на књизи радио барем десет година. Practicum уоквирују пишчев предговор и савјети младом писцу. И предговор и поговор (у два дијела) умјерено су саркастични, оправдано, јер је Каталог сам по себи распашој. Кондири, пера, хрисовуље, божури, свеци, песнички цветови и стазе, златна фонтана, златна маслина, златна кацига и још много “ловорика и сличног опојног биља је пред вама!”
Предраг Чудић је компетентан да састави овај компендиј и приручник. Он је на својој кожи осјетио више сумњичења и кажњавања него награђивања. Објавио је петнаестак књига стихова, прозе и пјесама за дјецу. Чудићевих 40 страница каталога књижевних награда сличи ономе што доктори који лијече становништво зову МКБ, то јест Међународна класификација болести, поремећаја, абнормалности и сродних здравствених проблема. У том приручнику су, као у телефонском именику наведени само називи болести и сигнатура сваке. Ништа терапија, само дијагноза. У Чудићевом списку уз назив награде стоји, умјесто сигнатуре, мјесто у којем се награда додјељује и за шта се додјељује. Те биљешке дјелују често нестварно, иако у њима стоји оно што је стварно.
На ту нестварност, игром абецедног редослиједа показује много шта од нереда који је заведен у Србији и Црној Гори. Тако, на 15. страници, награда Драгојло Дудић стоји уклијештена између награда Драгиша Кашиковић и Дража Михаиловић. Прву награду додјељује Савез бораца Југославије, а друге двије лист Српског покрета обнове и лист Српска реч. Каталог садржи и награде које су додјељиване у СФРЈ, па су заостале у Милошевићевој Србији. Тако, Седмојулска награда (коју је, на примјер, добио Матија Бећковић још крајем СФРЈ, носилац и других социјалистичких награда, иначе горљиви негатор партизанских и комунистичких послова и учинака) укинута је средином деведесетих, али лауреат из заграде није вратио ни награду ни новчани износ.
Каталог Чудићев је чудесан и чудовит. Под каталошким бројем 301, уз награду Сирмијумски сатир стоји: “награда за најбољу боемску песму. Додељује се у оквиру културно-туристичке манифестације Сремске бећарске ноћи у Сремској Митровици. (Пети добитник 1996. био је Бајо Џаковић из Јагодине за песму ‘Царство алкохола’)”. Уз 51. награду “Велике жетве ловорика”, а она је названа Доситеј и за дјечју литературу је додјељује библиотека “Доситеј Обрадовић” на Вождовцу, стоји да су у жирију награде дјеца! А у загради стоји додатак еx персона auctoris: “Хајде, да пробамо и то!”
Кад сам први пут видио Међународну класификацију болести код мога гимназијског друга, радиолога специјалисте Енеса Маљевца, узео сам је и листао, па сам доктора питао зар није чудо да човјек дочека старост, а цио живот тумара кроз густу шуму од ових опасности. Специјалиста Маљевац ми је рекао да је чудо како човјек доживи и тридесет године уза све што му пријети.
Живо је чудо да се иједан човјек који пише, у Србији, а богме у цијелој некадашњој Југославији, спаси да га не западне која од награда из Чудићева регистра. Но је још веће чудо како је, према истраживању самога Чудића, већина награда запала свега двадесетак аутора. Кружење наградиве материје у друштву! Међу драгоцјеним савјетима младом писцу, нека буде издвојен овај: “Добити партизанску награду (кад партизанштина, кобајаги, води коло) лошије је по имиџ писца него дрпити партизанску (кад четништво, кобајаги, диже главу).”
Од чуда Чудићевог индекса награда нека буде речено да постоје три награде Иво Андрић: једна је савезна за приповједачко дјело, а додјељује је Задужбина Иво Андрић, друга је свесрпска коју за причу додјељује лист Ослобођење из Српског Сарајева, а трећу, под називом Иво Андрић – Павлимир Глигорић, за необјављене књижевне радове, додјељује Друштво пријатеља пријатељства Иво Андрић – Павлимир Глигорић. Под именом Павлимира Глигорића крије се писац Радомир Смиљанић, каже Чудић. Сазнајемо да Награду Галерије Хаос добивају ‘уметници који су достојанствено поднели агресију НАТО пакта’. У попису награда има и Чалабрчак и Брчак, то су награде које додјељује Творачка радионица б а б, а за најбољи оригинални и преведени есеј. И тако даље.
Драгоцјена Чудићева књижица вратила ме у београдски свијет касних седамдесетих година. Причало се како је на врхунцу своје књижевне славе Бранимир Шћепановић почео чешће посјећивати ресторан Клуба књижевника. Имао је и рашта: вијести о новим преводима и тиражима његових књига “Уста пуна земље” и “Смрт господина Голуже” свакодневно су пуниле странице новина, а његове књиге су се много читале и у Југославији. Једне вечери је Брана Шћепа ушао у клуб књижевника са неком глумицом, која му се свиђала. Њих двоје су вечерали, наручили шампањац, Брана се трудио да освоји глумицу, али она није трзала. Друга боца шампањца, ништа. Кажу како јој се пожалио на терет славе који му је све тежи. Она му је рекла како уз сласт понекад иду и тегобе.
При крају те боце Брана Шћепа види на дну степеница ресторана свога имењака Брану Петровића. Брана Шћепа се извини својој гошћи, устане и заустави Брану Петровића на дну степеништа, ондје му се исповиједи те га замоли да учини нешто како би му помогао у труду око заносне жене за столом. Брана Петровић каже Брани Шћепи, буразеру, врати се ти својој гошћи, ја идем у WC, па ћу навратити за пар минута. Брана Шћепа се врати својој жељи, сједне, опет наздрави с њом, и након неколико минута столу приђе Брана Петровић и каже овако: “Лепотице, извињавам се за сметњу, али морам нешто да кажем мом другу и великом писцу Шћепи, хитно је. Шћепо, буразеру, цео дан те, горе у Удружењу, телефонски тражи господин Јохансон из Нобелова комитета, не могу да те нађу, молим те, пођи на први спрат, горе је секретарица Маца, дежура, чека да се појавиш. Ето, мило ми је, Шћепо буразеру, а Ви, лепотице, извините и извин’те!”
Брана се Петровић тада удаљио и кажу кренуо уз степеница које воде из клуба. Брана Шћепа се извинио својој гошћи што ће је оставити саму на тренутак и кренуо према првом спрату. Уз степенице је сустигао свога имењака Петровића. И упитао га: “Бранчило, јел ме стварно зове тај Јохансон?”
Извор: Портал Новости
