Овде су нас Срби звали Турци, а тамо су нас Турци звали Срби. Звали су нас и гадови комунистички, каури, неверници. А у кући смо зборили југославенски, слушали само југославенске радио станице, увече кад је сигнал био бољи обавезно смо, преко средњих таласа, слушали вести Радио Београда. И Скопље смо слушали, понекад и Сарајево. А за Грабом смо вехнули
Види овако, роде мој. Данас сам први пут изишао на Јанков камен, врх наше Голије. Раније нисам могао доћи, нијесам имао кад: отишао сам у Турску кад сам имао седам година. Ту према Јанковом камену се давно изгубио наш лијепи кер Чапов, кад је схватио да неће с нама ићи у Турску. Ту је долазила и наша лијепа кобила Брња и наши волови Јањош и Гарош, сећам се кад је добри шумар Борко долазио и молио да пазимо да нам говеда не пасу по Ђонову пољу, то је ово поље код Јанкова камена. Сад имам шездесет и четири године, а срео сам се с тобом у нашем родном селу Грабу јучер, први пут послије педесет и седам година. И први пут у тих педесет и седам година ноћио у родном нашем Грабу. Граб се, видим, разграбио, уместо стоке по Грабу вршљају мечке. У Грабу има медвеђих балега више него говеђих.
Родио сам се у Грабу као Ћемал Гуџевић, и седам и по година сам био Ћемал Гуџевић, сад имам три имена и два презимена. Моја ме жена зове Kемал, ти ме зовеш Ћемал, а у Турској сам Џемал (Цемал). Презивао сам се Гуџевић, а сад се презивам Филиз. Држављанство имам само турско, иако већ тридесет и пет година живим у Немачкој. Нећу да тражим немачко држављанство, нећу. Нећу ни српско, нећу. Српско држављанство су вратила моја браћа Рамиз, Рагип и Раиф, ја нећу. Шта ће ми?
Из Граба се сећам свега, ама као да је јучер било. И Милунке се сећам добро, жене Борка шумара, кад би јахала на коњу кроз село, а други коњ свезан за реп онога коња на којега јаше. Милунка је спасила Рамиза кад се давио у ријеку Љуцку. Сећам се и кад је Раиф надбио овна, побио се с овном главу у главу, и ован побего чим га је Раиф ударио. А сећам се и кад смо кренули за Турску. Цијело село се скупило, нема ко није плакао. Онамо на Павићевско брдо су се скупили Павићевићи и Точиловци из Радаљице, плакали су и они једнако као Грабљани. И док смо пешице ишли до Бијелих Вода, свуда су слазили људи и жене до пута, да нам помогну у плакању. У Пазару смо ноћили код тетке двије-три ноћи, па смо онда аутобусом кренули у Рашку. Онда су опет дошли Гуџевићи да нас испрате. И ту смо сви плакали, и они што су дошли плакали су. Онда смо се попели у црни воз за Београд. Од Рашке до Београда смо плакали, отекли смо од плача. Ствари смо били предали да иду другим возом, на царину.
У Београд смо дошли пред јутро и одмах ушли у други воз, за Турску. Унутра смо срели Халила Мурића из Kрћа и Шерифа Мушића из Kошкова, са њиховим фамилијама. Ту смо опет плакали сви на гомилу, ми с њима, они с нама. Чини ми се да смо до Стамбола путовали двије ноћи и један дан, тако ми се чини. Kолико год да смо били у возу, толико смо плакали и нијесмо сушили образа.
У Истанбул смо дошли ујутро, на главну станицу Сиркеџи, турски се пише Сиркеци. Знаш Сиркеџи, тамо долази Orient-express, даље се није могло, сад се може, има тунел испод мора. Тамо нас је дочекала тетка Хајруша и наш Хузеир Гуџевић, који је свега два месеца раније био дошао из Граба са цијелом фамилијом. И ту, на Сиркеџи станици први и најпрви пут у мом вијеку видели смо човека који на леђа има самар! Можеш замислити како смо се ми осећали. Ти знаш да самари нама нису били мили, ми смо вољели седла. Али усред Стамбола ми најпрво видимо човека са самаром.
Отишли смо Хајруши тетки у кућу, нас тринаесторо. И код тетке Хајруше сам први пут окусио зеyтин-тане, то се код нас зове маслина, маслинка, је ли. Замисли нас, из овијех борова и јела, из букава и храстова дошли ђе се једе зеyтин-тане. Хајруша нам изнијела да једемо и каже, ево децо, ово су турске црешње. Ми пробамо, а црешње слане.
Нијесу прошла ни три дана у тој кући, а морали смо се побити с турском децом. Изишли ја и Раиф на сокак, онако изгубљени, не разумијемо ни једну ријеч турскога збора, а нека деца нам се смију, показују на нас и нешто вичу. Питам сина теткиног, он је већ знао турски шта кажу, он каже да нам псују мајку. И нас двојица, онако погубљени и уцвиљељени, латимо их и испребијамо. Изиђу из кућа њихови очеви, изиђе и наш отац и амиџа Азиз, једва се прошло без великог белаја. Но то је био само почетак, детињство ми је прошло у тучама с турским вршњацима. Најгори су били Лазови, турски досељеници са Црног мора, тамо од Kавказа. Једини који су били добри, били су Турци досељеници из Селаника, то се овде зове Солун, је ли. Они нас једини нису звали pis Boşnaklar, гадови бошњачки. Други јесу, и деца и одрасли. Тако нас је знала звати и учитељица. Турска школа је била друкча од наше школе, учитељи те бију и псују. И неки официри турске војске су тако говорили војницима Бошњацима.
Види овако: овде су нас Срби звали Турци, а тамо су нас Турци звали Срби. Звали су нас и гадови комунистички, каури, неверници. А у кући смо зборили југославенски, слушали само југославенске радио станице, увече кад је сигнал био бољи обавезно смо, преко средњих таласа, слушали вести Радио Београда. И Скопље смо слушали, понекад и Сарајево, кад се могло примити. А за Грабом смо вехнули. И кад би дошло писмо из Граба, плакало се, о како се плакало.
Најприје су се запослили отац Ризо, па браћа Рамиз и Рагип. Ризо је радио у неку мануфактуру, а Рамиз и Рагип су правили пресвлаке за аутомобилска седала. После је Рамиз отишао у фабрику стакла, а Рагип у Ефес Пилс пивару. Рамиз и Рагип су били још деца кад су се запослили. Онда је умрла бика Малића, мајка Ризова и Азизова, па је после ње умро и дедо Шемсо. Знаш и сам да нико од нас није шћео да идемо у Турску, нагнала нас је бика Малића. Њој је шћер Хајруша била отишла у Турску, и она је све нас нагнала да одемо за Хајрушом. И дошли смо, у Истанбул, населили се у Küçük Koy. Годинама смо били киријаши, па се дијелили у двије фамилије, па почели да градимо кућу. Амиџи Азизу је умрла једна мала шћер, било јој је име Ајтена, па се он са женом и сином вратио у Југославију, у Сеницу. Видим да Сеницу пишу Сјеница, ми смо је увијек звали Сеница. Онда је Ризо отишао у Немачку, а Рамиз у војску. Војска турска траје 24 месеца, са одсуством од два месеца. Рамиз је служио војску у Едирне, то је у Европи, чуо сам да неки наши кажу Једрене. И Рагип је служио двије године, послали су га према Црном мору, у град Амасyа, у пешадију . Раиф је био у санитету код падобранаца, у Самсун су га послали, на Црно море.
Ја нијесам шћео да служим војску. Можда бих служио југославенску, можда, али турску нијесам. Па сам набавио пасош, а родитељи су потписали да ћу се вратити за војску. Отишао сам у Немачку новембра 1988. и девет година нисам ишао у Турску. Нисам, зато што би ме ухапсили и стрпали у затвор па у војску. Нисам отишао, а у то вријеме ми је и мајка умрла. Онда је дошла аболиција, њу је донио Тургут Öзал. То је значило да сви који су се сакрили од војске, могу се вратити, платити накнаду за петнаест месеци, а служити морају три месеца. И ја сам се вратио, мој матични војни одсек је био у Адапазар. Онде сам платио 12 и по хиљада немачких марака, и послали су ме у Силван, то је близу Дијарбакира према сиријској граници. Тамо живе Kурди, народ сличан нама. Био сам одређен у војну полицију, то је по казни. И ту ми је помогло искуство из тучњава у Истанбулу. Један официр ме ударио кутлачом по шакама, двапут, па сам му рекао, ако ме удари још само једном, више никад никога неће ударити. И није ме ударио више.
После војске сам се вратио у Немачку, у Франкфурт, оженио се Хеленом, знаш Хелену, био си код нас. Она је румунска Немица, из Трансилваније, још дететом дошла са родитељима у Немачку. Хелене-Моника Јунг, тако се презивала, а сад се презива Филиз, и обадва детета нам се презивају Филиз. Ето, сад се нас четворо презивамо Филиз, а то презиме су моји узели кад су се уселили у Турску, јер Турска није дала да се мухаџир презива како се презива него ти даду неколико презимена турских па ти бираш. Ми бирали нијесмо. Наш Аћиф Гуџевић, Хузеиров брат, замолио нас је кад смо дошли у Истанбул: ми се већ презивамо Филиз, хајте узмите Филиз и ви, да нијесмо сами. Филиз је бајаги пупољак. И моји га узели, па га ето узела и моја жена, адвокатица породичног права у Франкфурту. И ево, роде мој, данас се и на Јанков камен попео први и најпрви Филиз.
Извор: portalnovosti
