Пише: Синан Гуџевић
Двадесет и четвртог марта 2026. са крематорија Новог гробља у Београду испраћен је Божо Копривица, пјесник игре и дриблинга. И јединствени дриблер. Испраћен је како је желио да буде испраћен, без религијског ритуала и говора, уз двије пјесме, једна је била завршна из филма “Дивље хорде”, а друга је била Зафира Хаџиманова “Саноќ седам Трено”.
Овако је у једној књизи Божо оставио: “Иво, кад будем одлазио, пусти музику из ‘Дивље хорде’, онај рефрен… Коњ Вилијама Холдена, баш такав коњ. Треба ми баш тај филм, и баш Вилијам Холден. Или, ‘На мене јури бојни коњ’…
Коњ без јахача, који је
давно у траву пао
Са звездом крви у грлу и
очима од клетве будним…“
Ива из вокатива је Ивана, кћерка Божова. Друга је Јована, коју је звао Ноно, Мајко и Зеко. Доста је сад оволико. Јер се “у есеју често и бунца, бокори. “Есеј је расипник”, казује Копривица.
Божо је отишао с вечери 19. марта 2026. поживио је 76 година и четири мјесеца. Листови и портали су објавили да је био годину млађи, но то је још један дриблинг ненадмашног играча Боте Копривице. Са 76 година је завршио живот и Милан Галић, величанствени играч Партизана кога је Божо назвао играчем плиме, никада осеке.
Божове књиге ће остати, о њима ће се писати, све су доступне. Хоћу да овдје сачувам од заборава нешто од успомена с њиме.
Једног суботњег поподнева, након неколико одиграних утакмица на Ади Циганлији, у шикари подаље од игралишта, видјели смо једног старијег господина у тренерци како са ледине набацује лопту једном младићу, који стоји у неком мало трњу мало шибљу и оданде лопту покушава примити или је ухватити на волеј.
Кад се тај тренинг завршио, пришли смо двојици знојавих, кад оно онај старији није нико други него споменути Милан Галић! Вјежба свога сина Драгана! Божо је одмах Галићу споменуо један његов гол Будућности и један Сарајеву. Након десетак минута дотакли су се и она три гола Звезди за Партизанових 5:0. Гале, ево га и сад чујем, каже: “Да, стварно сам тада играо добро. Али је читав тим играо одлично, а Виславски страшно.”
Божово лице, та озареност никад неће уминути. Тај сусрет ће бити увод у будуће Божове разговоре са Галићем. Галић је партизановцу Копривици био велика играчка љубав, уз Бобека и Милутиновића. Галић ће касније Божу испричати страву свога дјетињства, судбину ратног сирочета које је успјело да буде најбоље у свему чиме се бавило.
Божо је ту приповијест сачувао од заборава, ено је у књизи. О Галићу, сирочету што расте у збјеговима уз пролетерске бригаде, кога уједа жеђ, глад и смрт, страшна смрт мајке, Божо каже како зна да му је турски пјесник комуниста Назим Хикмет, посветио песму “Моје срце”:
У мојим грудима је петнаест рана!
У груди ми се зарило петнаест ножева
с црним дршкама!
Листови Божових књига натопљени су озареношћу и меланхолијом, а примјеран су примјер за издриблане жанрове. Блурринг оф генрес. Мало прозе, мало пјесме, час прозиметар, час епиграфски натпис под скулптуром лопте, грациас виеја. Ди Стефано. Редак муља, редак пјене, рекао би Тонко Мароевић.
Божо је био величанствен зналац и познавалац игре коју стотине милиона гледају, а мало њих је дубоко разумије. Божо казује да је његова опсесија Мађарском почела у београдској кинотеци 14. октобра 1962. године, кад је гледао филм утакмице Енглеска – Мађарска из 1953. коју је Мађарска добила резултатом 6:3, упутивши 35 удараца на гол, против енглеских шест. Много страница ће Божо исписати у дивљење тој мађарској екипи и њеном трагичном крају, у финалу свјетског првенства у Берну 1954. Божик, Хидегкути, Пушкаш, ликови су многих страница Божових књига.
Друга, још већа његова љубав био је Бразил. У бразилској игри је уживао до искапи. Гарринцха, Тостао, Герсон, Пелé и Зицо били су играчи о којима је знао све, мислим више и од њих самих. За Бразил је навијао апсолутно и без зареза. Навијао је за Бразил и кад је Бразил играо против Југославије. Надмоћ умијећа над патриотизмом. То је било небесничко навијање: Божово југославенство је било дубоко и високо, па само они што су га добро познавали могу појмити шта је њему био Бразил кад га је у утакмицама против Југославије бирао прије Југославије.
Али је ипак (ипак!) највеће његово навијање било оно за Партизан. То је било навијање до туберкулозе и тифуса, с њиме се није могло мјерити ништа. Ритуал одласка на утакмице, памћење улица којима је прошао, а Партизан побиједио био је дио његова увјерења да навијач својом снагом и срцем чини да Партизан игра боље.
На стадион никад није носио ни шал ни заставу, његово срце је имало Партизанове коморе и преткоморе, партизанске залиске и аорту. Његово партизанство произашло је из партизанства његове породице, његов живот је био партизански и партизановски, његово највеће поштовање имали су партизани комунисти, а битка на Сутјесци је у томе била догађај који је обликовао његов осјећај захвалности за живот у слободи.
Један сам од сретника који је с Божом десетак година играо лопте. Таквога играча нисам никада видио, а то су казали и највећи играчи, казао је Момчило Вукотић, чуо сам то исто од некадашњег Партизанова играча Зорана Цветановића. Божо је својим дриблингом бацао у занос свакога ко га је гледао. Дриблинг са игралишта преселио се у његове књиге. Књиге ће остати, али смо остали без Божа.
Изгубили смо његову игру, његова додавања лопте у корак, без чега је игралиште пустиња Гоби или Шамо. Знам о чему говорим, на Божова додавања сам дао стотине голова, незаборавни Мило Мирановић је једном казао, хајде да их заокружимо на двије хиљаде. Кад сам питао на шта се односе двије хиљаде, на додавања или на голове, Божо је, самоувјерено, а мјеродавно одговорио: “На моја додавања је тешко промашити гол!”
Имао је свијест о своме умијећу дриблања и лоптања. Кад каже како нико никада тако као он није играо лопте, он се не хвали, он зна шта говори и клони се самохвале. То је Овидијево Iamque opus exegi, quod … nec edax abolere vetustas, недостојно је и непристојно немати свијест о томе шта јеси и шта чиниш. О тих успомена у Божовом и Жуњином стану, на Звездари, на Вождовцу и ономе у Улици 27. марта!
Божо је уз фудбал играо и кошарку. Био је плејмејкер, играо је у Никшићу са Жарком Варајићем и Жељком Церовићем. Са јуниорском репрезентацијом Црне Горе био је првак Југославије. Није пропуштао Партизанове утакмице, ни оне на стадиону ЈНА ни оне у Палати спортова или у Пиониру или у Арени. Са собом је водио и кћери Ивану и Јовану. Јована је, имала је тада три и по године, једном питала оца: “Божо, а којега ћемо Партизана гледати у суботу: Партизана у затвореном или Партизана на отвореном?” Тако је Јована тада правила разлику између кошарке и фудбала.
А моју кћерку Аљу Божо је пребацио са западне трибине стадиона ЈНА преко ограде игралишта пред утакмицу Партизан – Реал Мадрид, 4. новембра 2003. Још видим Аљу како трчи према линији која полови игралиште, гдје се постројавају играчи Партизана и Реала. Отрчи до Бекама и Роберта Карлоса, вади из јакне фотоапарат, и тражи да стану пред њу. И слика их обојицу. Гледа је Зинедин Зидан. Услика и њега.
Кад је опослила посао, дала се у трк према огради, гдје ју је подигао онај исти редар што ју је и прихватио од Божа, и предао је Божу с друге стране. Кога Божова рука пошаље на терен, тај остане не само неухватљив него и непримијећен. Данас би такав подухват био незамислив. Осим ако га не би извео Бота Копривица. Кад се вратила у Загреб, цијела школа је причала како је Аља видјела Давида Бекама.
Овако је на дан кад смо се опраштали од Боте, написала из Амстердама Јелена Мирановић, кћерка великог Мила Мирановића: “Волела сам много Боту. Он је био онај мој брат који ме је на венчању, по нашим црногорским обичајима, извео пред сватове кад су дошли по мене. Имала сам трему, сећам се, узео ме за руку и рекао: ‘Не бој се, то је као кад улазиш на терен, само мирно изађи на терен.’
И често су ми се касније у животу, кад је фрка, враћале те речи, као цредо, ‘само изађи на терен’. Бота је био мудрац и непогрешиви дијагностичар, знао је у две речи да објасни суштину, а његово ћутање је говорило пет језика. Од њега сам научила да је пријатељство једина мансарда, али и да је детаљ најважнији дриблинг фреске Црни Орфеј. Мирно путуј, Бота, на своју Мансарду и дјечак буди завазда!”
Незаборавни Брана Петровић је једном у Клубу књижевника пришао столу за којем смо сједили нас неколико након поноћне игре у дворани на Врачару. Обратио се Божу, кога је звао Боња: “Боња, сви кажу да си најбољи играч, али, буразеру, за мене си нула!” Сви смо пали у смијех, који још није престао. Боња је јако волио Брану партизановца и његове непоновљиве маштарије.
Почетком октобра у Улцињу смо се опет смијали на Бранино “али за мене си нула”, па смо скоро углас казивали Бранину пјесму “Одлазак Бохумила Храбала”:
Мој друг, пријатељ и кум
Бохумил Храбал
Песник из златног града Прага,
“Пао је с прозора болнице
Хранећи голубове”.
Тако јављају агенције.
А, међутим, није лепо рећи да је Пао
За господина који је Одлетео.
Пасти и одлетети није исто.
Та непрецизност доиста жалости дух.
И није Бохумил Храбал хранио голубове
Како јављају пискарала
Него су голубови хранили њега
У господском сиромаштву и слави старости
Мрвицама светлости хранили су њега
Голубови његовог града.
Да му ојачају крила.
Да буде јак кад полети.
Извор: Портал Новости
