Не сећам се свих утисака током мог првог читања Монтења. У сваком случају, чуђења није било. Да такво дело постоји и да још увек проговара живим гласом, прихватала сам као природну чињеницу. Kаква глупост. Данас ме постојање сваке добре ствари чуди. Kако су Огледи управо добра ствар (чак једна од најбољих, које је људски дух постигао) у њима ме све чуди, посебно благонаклон сплет околности који је омогућио да буду написани.
На пример, мало је недостајало па да дете мушког пола, по имену Мишел, умре убрзо после порођаја. У оно време смртност новорођенчади била је тако обична појава да чак нису истраживани бројни узроци те појаве. Бог дао, Бог узео – а то што је мали покојник носио у себи клицу натпросечних способности остало би заувек неоткривена тајна. Дечак је преживео; мада, сваког сата, недеље, године могле су га снаћи различите смртне болести, чије би ми набрајање одузело неколико куцаних страница. А несрећни случајеви? Мали Монтењ могао је пасти с дрвета, с коња, са степеништа, да се опари врелом водом, задави кошћу или удави приликом купања у реци. Уосталом, све то могло се догодити и одраслом. Одраслог су вребале и додатне замке, нпр. двобој, некаква случајна туча у крчми, некакво ноћење у хану, који је неко из непажње запалио. Међутим, основни разлог због кога су Огледи могли да не настану, био је религиозни рат, у Француској посебно суров. Ту није било места за неутралан став, нити је било мишје рупе у којој си се могао сакрити током буре. Олуја је трајала сувише дуго и у неколико наврата захватала је целу земљу.
Монтењ се ставио на страну католика, чак је учествовао у неколико оружаних похода против хугенота. Мада није познато да је то чинио фанатично. Његов критички ум није се могао определити ни за један од табора у сукобу. Мада, то није умањивало опасности које су га због тога вребале. Чак напротив, вребале су га удвојеном снагом. Уосталом, у том метежу није се морало гинути само за властите погледе. Ево примера: Јесењи сутон, сунце вец зашло. Шумским путем кући се враћају двојица коњаника, путник и његов слуга. Не виде се добро, магла је, мрак брзо пада. Изненада, из честара неколико пуцњева, чује се нечији крик, рзање уплашених коња, пуцкетање грања и топот крвника који беже у дубину шуме. Путник на уздигнутом коњу шири руке и беспомоћно пада наглавачке. И шта, глупа грешка; тим путем, у то време требало је да прође неко други, а не добродушни господин Мишел Монтењ, кога сада ужаснути слуга дрмуса, узалуд покушавајуци да га поврати у живот. Убијени је имао тридесет и неколико година, ближио се четрдесетој, управо почињао да смишља своје велико писање. У кули малог замка на столу га је чекала чиста хартија, мастионица са зашиљеним гушчијим пером. На једној од страница чак су се можда црнеле прве реченице… Kако се онда не чудити, што је дошло до настанка Огледа? Што су у свом првобитном виду објављени још за пишчевог живота. А осим тога – што тираж није био спаљен заједно са штампарем.
Према томе, ништа лакше него код писца који мисли на своју руку наћи хиљаду нелојалности. И на крају, како се не чудити што бројне допуне већ објављеног дела, које су ушле у данашње издање Огледа, нису заборављене, погубљене, покрадене, већ су напротив сачуване и укључене у следеће издање, објављено три године после ауторове смрти? Према томе, предлажем да се Огледи читају с чуђењем. Да је судбина онемогућила њихово стварање, засигурно највиши интелектуални домет 16. века, за нас би настало неко друго дело, или чак неколико дела истовремено. Појма не бисмо имали да су на циљ стигли без борбе. На густој тканини историје, уосталом, нема празних места. Односно, има их – али не постоји начин да се доказе да постоје.
Вислава Шимборска
Превела с пољског Бисерка Рајчић
Извор: fenomeni.me
