Описујући протеклих десет година, колико је на челу најмногољудније политичке странке на свету, Комунистичке партије Кине, Си Ђинпинг у разговору са делегатима из Гуангсија трећег дана рада 20. конгреса у Пекингу рекао је да су савладане разне тешкоће „као да газимо по варљивим водама, пењући се преко стрмих падина и пробијајући тешке баријере“.
У кинеској култури изреке имају посебан значај, па је кинески председник цитирао једну, „да успех може да изгледа лаган, али захтева мукотрпан рад“.
Си Ђинпинг је на прагу да постане најмоћнији кинески вођа после Мао Цедунга. Он је применио све оно најбоље из кинеске историје и модерног развоја земље, од Маовог времена до реформи Денг Сјаопинга. Ретко даје интервјуе, не користи „Твитер“, а никада ниједан странац није крочио у његову приватну резиденцију унутар бившег царског врта у Пекингу.
У том граду је и рођен, као син Маовог саборца Си Џонгсуна, који је у турбулентним временима завршио у кућном притвору и био рехабилитован тек после Маове смрти. Си је седам година провео на селу да учи од сељака, али је запамтио и очеве речи да треба задржати веру у странку, без обзира како се „понашала према вама“. Био је уверен све ове године како је градио политичку каријеру да само Комунистичка партија Кине може земљи да врати снагу и обнови је, али пре свега и да избрише срамотно понашање Запада који је Кину по сваку цену желео да држи по страни. Када је пре 10 година Си преузео вођство, социјализам и капитализам су се саживели, уз коришћење Денгове мудрости да није важно да ли је мачка бела или црна, већ да лови мишеве.
Си се нашао пред изазовима како победити корупцију која је разарала кинеско друштво, а био је стално и на мети америчких вођа које су са завишћу гледале како Кина сустиже америчку економију. Вешт као политичар, успео је у немогућем, створивши услове да Кинези добро живе, а да Кина из заостале земље постане пример целоме свету. Постала је поново велесила, способна да беспрекорно организује Олимпијаде, поштована у свету.
У својој биографији „Човек из народа“ Си је описао живот који није био нимало лаган, јер је трпео и глад, понижења, био је и бескућник. Као студент и радник пуно је читао, Хемингвејеве књиге и Марксов „Капитал“, а после Културне револуције као двадесетдвогодишњак вратио се у Пекинг, где је завршио студије хемијске технологије.
Касније су га западни аналитичари прозвали „црвеним принцом“, да би данас говорили да је „нови кинески цар“.
А Си је прошао дуг пут од партијског секретара у Нингдеу до вероватно трећег мандата на челу партије. „Неки странци са пуним трбухом не знају ништа боље него да упере прст у нас“, рекао је пре пуно година и дао одговор: „Кина не извози револуцију, не извози глад и сиромаштво и не губи време играјући се са њима.“ У ретким разговорима са западним новинарима открио је да воли филм „Спасавање редова Рајана“, јер кроз њега „провејава“ осећај за правду. Запад се чудио када је помирљиво говорио о Маовом времену, а борбу против опаког вируса водио је Си на специфичан начин.
Велики је и искрени пријатељ Србије.
НА ПРАГУ ПРВЕ СВЕТСКЕ СИЛЕ
Наоко кинески успех изгледа као да је дошао преко ноћи, али биле су то године невероватног ангажмана целог кинеског друштва да се забележи раст који у тако кратком времену није остварила ниједна земља у историји човечанства. Социјализам са кинеским обележјима отвара нову еру развоја модерног кинеског друштва, што је и у средишту занимања готово 3.000 делегата на конгресу, а омогућиће Кини да ускоро постане и најмоћнија економска сила на свету.
Извор: Јурица КЕРБЛЕР/Новости
