Piše: Žikica Simić
Ajde napiši nešto o tvojih pet omiljenih albuma iz 1975. godine“, reče mi pre neki dan jedan u „Šumatovcu“. Okrugle godine, one koje se završavaju na 0 ili 5, pogodne su za poređenja, podsećanja i analize. Tako je i sa ovom, 2025. godinom.
Dopala mi se ideja. Otišao sam kući i krenuo da preturam po starim pločama. Tražio sam pet omiljenih od pre 50 godina, iz 1975. I našao sam ih.
„De gustibus non disputandum est“, govorili su stari Latini. Tako je i ovog puta. Dakle, „o ukusima se ne raspravlja“. Godinu o kojoj je reč obeležili su albumi koje su snimili Pati Smit („Horses“), Brus Springstin („Born To Run“), Pink Floyd („Wish You Were Here“), Led Zeppelin („Physical Graffiti“). Ali neću o njima. Ostavljam ih profesionalnim rok novinarima, mudrim hroničarima pop kulture, muzikolozima i ostalim ekspertima.
Moj izbor je fanovske prirode. Pozicija amatera i marginalca mi dozvoljava da budem neobjektivan i potpuno ličan. Doduše, prva dva albuma sa moje liste spadaju među najznačajnije i najbolje koji su izašli 1975. godine. I preostala tri nisu loše kotirana.
Dok sam razmišljao o muzici koja se nalazi na pet odabranih albuma setih se stihova Arsena Dedića:
Takvim sjajem može sjati
Ono što je prošlost sad
Što ne može da se vrati
Što je bilo ko zna kad
U sećanju, lišeni neposrednih fizičkih utisaka, mirisa i boja, događaji poprimaju neku neodređenu draž koja ulepšava čitavu sliku. „Stvarnost koja je prošla uvek izgleda bolje nego što je zaista bila: sećanje je nenadmašan krivotvoritelj“, piše u jednom Tabukijevom romanu.
Prošle godine, bio je maj ili jun, vraćao sam se iz Kragujevca nekim derutnim autobusom sa proslave 55 godina mature. Uključio sam Spotify na mobilnom telefonu, stavio slušalice u uši i pustio da mi algoritam bira pesme. Odjednom, tu negde oko Lapova, začuh kako Bob Dilan peva:
All the people we used to know
They’re an illusion to me now
Some are mathematicians
Some are carpeners’ wives
I don’t know how it all got started
I don’t know what they’re doing with their lives.
U prevodu Vladimira Kopicla, iz knjige „Pesme 1961-2012“ (Geopoetika, 2019), ti stihovi glase ovako:
Svi ljudi koje smo nekad znali
Sad su mi kao iz nekakve opsene
Neki su od njih matematičari
Neki žene drvoprerađivačima
Ne znaš kako je sve to počelo
Ne znam šta rade sa svojim životima.
To su stihovi iz Dilanove pesme „Tangled Up In Blue“. Ona otvara album „Blood On the Tracks“ koji je izašao u januaru 1975. godine. Brojni su pokušaji kontekstualizacije ovog albuma.
Najviše je onih koji ga povezuju sa bračnim brodolomom – Dilanova veza sa suprugom Sarom bila je u ozbiljnoj krizi koja je dovela do razvoda. Drugi kažu da neke pesme sa albuma imaju veze sa preljubničkom Dilanovom aferom sa Elen Bernstajn koja je radila u diskografskoj kući koja je izdavala njegove ploče.
Treći tvrde da je ponovni susret velikog barda sa starim ortacima sa Grinič Vilidža doveo do muzike koja se nalazi na albumu. Dilan se, naime, 1974. godine u Njujorku ponovo susreo i prilično intenzivno družio sa Filom Oksom i Dejvom Van Ronkom.
Meni se činilo dok sam slušao spomenute stihove da Dilan peva o vremenu koje je prošlo i promenama koje je donelo. Kao neki oproštaj od šezdesetih. Naročito ako se uzme u obzir da malo pre citirane strofe postoji stih koji kaže da je revolucija bila u vazduhu.
Svest i podsvest
Da bi se shvatilo kako je nastao album „Blood On the Tracks“ i razumela njegova višeznačnost potrebno je vrati se nekoliko meseci unazad, u prvu polovinu 1974. godine. Tada je Bob Dilan počeo da pohađa časove slikarastva kod Normana Rebena, rusko-jevrejskog slikara koji je imao atelje u njujorškom Karnegi Holu.
Odluku da ode na kurs kod Rebena doneo je na osnovu nekih iskaza prijatelja svoje supruge. Oni su naime često raspravljali o istini, lepoti i ljubavi. Pri tome, njihove definicije tih pojmova bile su neobične, nesvakidašnje. Dilan ih je pitao otkud im to. Rekli su mu da su čuli od Normana Rebena.
Dva meseca, pet dana nedeljno, od 8:30 do 4 popodne, Dilan je provodio u ateljeu Normana Rebena. Ispostavilo se da Reben nije običan učitelj slikarstva. Više je delovao kao sibirski šaman koji svoje učenike uči najvećim životnim mudrostima, samo što umesto halucinogenih pečurki koristi slikarske radove svojih pulena.
Bile su to neobične seanse. Dilan je o njima pričao u znamenitom intervju koji je dao Džonatanu Kotu za magazin „Rolling Stone“. „On je spojio moje misli, ruke i oči u jednu celinu. Omogućio mi je da svesno radim ono što podsvesno osećam“, rekao je tada.
Reben je naučio Dilana kako da stvori narativ u kojem će „juče, danas i sutra biti u istom prostoru“. Slikarstvo je spacijalna umetnost, a muzika temporalna. Zahvaljući svom učitelju slikarstva Dilan je uspeo da spacijalnu dimenziju ubaci u svoju muziku.
„Hteo sam da se suprotstavim vremenu kao dimenziji. Hteo sam da priča bude u sadašnjosti i prošlosti u isto vreme. Hteo sam da pesma bude kao slika na kojoj su prikazani događaji iz različitih vremena, a koju možeš da posmatraš kao celinu“, govorio je Dilan Kameronu Krou, poznatom filmskom reditelju i nekadašnjem rok novinaru.
To mu je najbolje uspelo u numeri „Tangled Up in Blue“. Ona je kao freska ili mural meksičkih muralista. Svaka strofa je iz drugog vremenskog perioda, neke su ispričane u prvom licu, neke u drugom, a neke u trećem. Kao celina, međutim, sve savršeno funkcioniše… Reklo bi se da Nobelov komitet nije pogrešio, ma šta o tome mislili uvaženi profesori književnosti.
Pesma „Tangled Up in Blue“ i Rebenova slika „Pesnik bez ruku“ iz 1974. godine spomenici su delotvornog susreta dvojice umetnika, od kojih je jedan bio učitelj a drugi učenik. Učenik je tokom tog susreta restrukturisao sebe i svoju umetnost. Pronašao je vremenski ključ koji je njegovoj muzici i poeziji dao novu dimenziju.
Trake iz Mineapolisa
Inače, moglo bi se reći, da je album „Blood On the Tracks“ dva puta sniman. Prvi put u Njujorku u A&R studiju kompanije Columbia. Tu su, u mušičavoj atmosferi koju je diktirao nekonvencionalni Dilanov modus operandi, snimljene sve pesme. Kao prateći bend angažovana je grupa Eric Weissberg & Deliverance.
Kuća Columbia je htela što pre da izda ploču. Odštampano je pola miliona omota. Dilan je iskazao izvesne rezerve prema snimljenom materijalu i zatražio odlaganje izlaska.
Uzeo je trake i otišao u rodnu Minesotu. Njegov brat Dejvid mu je predložio da ponovo snimi neke pesme. Tako je bilo.
Oko Božića 1974. godine u studiju Sound 80 u Mineapolisu Dilan je presnimio pet pesama – „Tangled Up In Blue“, „Idiot Wind“, „Lily, Rosemary And The Jack The Hearts“, „You’re A Big Gir Now“ i „If You See Her, Say Hello“. Uradio je to sa lokalnim muzičarima. Nove verzije su se našle na albumu koji je nekoliko nedelja kasnije izašao.
Red je da spomenemo imena muzičara iz Mineapolisa. Njihova imena se nisu pojavila na omotu albuma koji je ranije bio odštampan. Bili su to gitaristi Kevin Odegard i Kris Veber, basista Bili Piterson i bubnjar Bil Berg.
Bil Berg je svojom bubnjarskom veštinom, džezerske provenijencije, dao ključan doprinos kvalitetu pesama. „Iluminirao ih je iznutra“, kako kaže rok publicista Endi Gil. To se naročito odnosi na numere „Tangled Up In Blue“ i „Lily, Rosemary And The Jack The Hearts“. Pesme su prodisale i razigrale se.
„Mnogi mi kažu da uživaju u tom albumu“, rekao Dilan povodom ploče „Blood On the Tracks“. „Teško mi je da to razumem. Izgleda da ljudi vole tu vrstu bola.“
Gledano iz ove vremenske perspektive reklo bi se da stvar nije u mazohizmu. Reklo bi se da se tu radi o kurativi. Slomljenom srcu je potreban lek. Deset pesama sa album „Blood On the Tracks“ su neka vrsta panaceje, univerzalnog „leka za bol“, što bi rekao Mark Sendmen.
Kad svet u kojem živiš „obavije tuga“, a „vadičep burgija srce“ dobro je slušati Dilana. U njegovim pesmama vremenska strela je izgubila orijentaciju. Leti napred-nazad, levo-desno, gore-dole. Oživljava prošlost, ulepšava sadašnjost, nagoveštava budućnost. Tako je bilo 1975. godine, tako je i 2025.
U junu 1975. godine – dve godine pošto je snimljen – izašao je album Nila Janga „Tonight’s The Night“. Zajedno sa albumima „Time Fades Away“ (1973) i „On The Beach“ (1974) on čini fabuloznu „Ditch trilogiju“. Neki je zovu i „Doom trilogija“. To su mračne, teške ploče na kojima se peva o unutrašnjim nemirima i dekadenciji koja je zahvatila kalifornijsku „rok aristokratiju“.
Čiji je to glas?
Jangova odluka da se, posle fantastičnog uspeha sa albumom „Harvest“ i pesmom „Heart Of Gold“, okrene opskurnim sadržajima i nekoj vrsti kritike hedonističkog ludila koje je obuzelo svet u kojem je živeo, svedoče o njegovoj artističkoj hrabrosti i beskompromisnosti.
Smrti Denija Vitena, gitariste u Jangovom pratećem benda Crazy Horse, i Brusa Berija, koji je vodio sve poslove vezane za turneje i putovanja, potresle su Nila Janga. Obojica su umrli od heroinske overdoze.
Pesme koje se nalazi na albumu „Tonight’s The Night“ reakcija je na te događaje Ima ih ukupno 12. To su potresna pisma iz „zone sumraka“ u koju vodi heroinski špric.
Specijalna „metodologija“ je primenjena tokom snimanja ove ploče. Da bi dospeli na beznadežno mesto iz kojeg dolaze priče o kojima se peva, momci su se podvrgavali specijalnom „tretmanu“. Nils Lofgren – koji je kao dvadesetogodišnji rok vunderkind svirao klavir i gitaru na ovoj ploči – ovako to opisuje: „Dolazili bismo u studio oko 6 popodne. Pili smo tekilu, igrali bilijar, pušili razne mirišljave trave do ponoći. Onda tako ‘urađeni’ bismo počeli da snimamo i to smo radili do svanuća.“
Između originalnih Jangovih pesma na ploču je umetnuta na poziciji broj 5 pesma „Come On Baby Let’s Go Downtown“ Denija Vitena. I to u „živom“ izvođenju. Snimak je napravljen u dvorani Filmore East 1970. godine. To je spoj svedočanstva i umetnosti koji neodoljivo podseća na haiku broj 4 grčkog nobelovca Jorga Seferija:
Da li je to glas
naših mrtvih drugova
ili gramofon?
Uzgred, trebalo bi svakako čuti kako taj haiku izvodi Alehandro Eskovedo na albumu „Sigmatropic“ iz 2003. godine. Na tom albumu je reprezentativna ekipa amerikana rokera (Hau Gelb, Stivi Vin, Mark Ajcel, Ket Pauer) „uglazbila“ svih 16 Seferijevih haiku pesama.
Sličan efekat ima i numera „Borrowed Tune“. Na melodiju koju je „pozajmio“ od Kita Ričardsa i Mika Džegera – reč je o pesmi „Lady Jane“ – Nil Jang je napisao svoj tekst. Kaže da je bio „suviše sjeban“ da bi komponovao svoju melodiju. Zato je napravio ovu pozajmicu. Na taj način je ploču „Tonight’s The Night“ – koja je inače potpuno idiosinkratična – „umrežio“ tj. povezao sa aktuelnim rok trendovima.
Surova trenodija
Tako nastali snimci, sirovi i grubi, obeleženi nepreciznom, netačnom i pogrešnom svirkom, utisnuti su na plastiku. Ta svojstva su učinila album „Tonight’s The Night“ jedinstvenim svedočanstvom o sunovratu jedne hrabre generacije. Tragični beg od slobode u heroinomansku omamu bolno je dokumentovan.
„Ovaj album osećam kao svoj. Više od bilo čega što sam uradio“, rekao je Nil Jang. Slično je i sa nama, njegovim „konzumentima“. Odrastali smo u to „heroinomansko vreme“, gledali kako se širi „snežno slepilo“ – o kojem je Hojt Ekston pevao u svojoj epohalnoj pesmi „Snowblind Friend“ – kako se ljudi menjaju, gube, nestaju i umiru.
„Tonight’s The Night“ je surovo iskrena trenodija koja opisuje smrt prijatelja izgubljenih u narkomanskom ludilu. To je gorka, tragikomična rok opera buffa. Dvanest priloženih pesma su „demonske rupe“ na narkomanskim venama kroz koje su iscureli ideali, nade i želje jednog pokoljenja.
Izvor: RTS OKO
