Украјинци у потпуности зависе од западне помоћи која се исцрпљује, док је за Русе ефекат офанзиве на фронту мање значајан од економског преокрета у њихову корист изазваног санкцијама
Шест месeци рата у Украјини подудара се с годишњицом њене независности и за данашњи дан, 24. август, у Кијеву очекују руске нападе који би покварили обележавање 31 године од распада СССР, чиме је стечен статус самосталне државе.
Америчка амбасада опет понавља упозорење својим грађанима да напусте Украјину, а рад од куће и склањање са улица препоручује Кијев, како би се избегле трагичне последице напада. Власт све ради у сарадњи са америчким и британским војним и обавештајним службама. Ова последња, што је једна од новина овог рата, свакодневно објављујe своја сазнања на друштвеним мрежама, што се обично испостави као чиста пропаганда.
Украјинске оружане снаге су само извршиоци на фронту, али украјинској војсци се не може оспорити истрајност на положајима. Како кажу руске обавештајне структуре, ракетним системима, нарочито „химарс”, руководи америчко особље, као и стратешким и тактичким потезима које вуку амерички и британски војни саветници.
Како рат одмиче, а украјинске снаге не успевају да покрену контраофанзиву, појављују се све учесталије несугласице око виђења рата у Вашингтону и Кијеву. Да би пристизање наоружања и даље било обезбеђено, неопходно је да се види његов резултат, а на терену мало шта иде у прилог украјинској војсци. Сукобу доприноси и нетранспарентност путева којима део оружја нестаје када пређе пољско-украјинску границу. То је само нови облик корупције против кога је америчка администрација безуспешно водила рат после наранџасте револуције у Украјини. И то је, за сада, главни камен спотицања у међусобним односима, а председника Володимира Зеленског може коштати и политичке функције.
Шест месеци после почетка рата, Вашингтон је уз помоћ њему оданих људи у Кијеву покренуо кампању која је директно усмерена на подривање ауторитета Зеленског. Иако украјински председник сада потезе вуче према обавештајним и сателитским подацима страних служби, произлази да није увек тако било. Вашингтон је открио да је Зеленски био упознат с америчким обавештајним подацима о будућој руској инвазији, али да није упозорио грађане. Опозиција у његовим редовима, али и странка Петра Порошенка спремно „играју уз ову музику” тврдећи да Зеленски није земљу припремио за рат, док он одговара да је хтео да избегне економски колапс и масовно бекство војно способних мушкараца.
Протеклих десетак дана догодила се промена тактике на украјинској страни, која би могла руску позицију да учини мање угодном. Напади на Крим, војна складишта на руској територији уз границу са Украјином, напади на нуклеарну електрану „Запорожје” и убиство Дарје Дугин, кћерке Александра Дугина, на самом прагу Москве – надокнађују Украјинцима готово свакодневни губитак територије.
Када је најављивао почетак специјалне операције Владимир Путин је напоменуо да план Москве не укључује окупацију територије Украјине него денацификацију и демилитаризацију земље. До данас није тачно познато шта би то могло да значи и где би могао да буде крај. Како се домет оружја које шаље запад повећавао, тако су високи руски званичници најављивали да ће то само додатно увећати зону демилитаризације. Да ли ће руске снаге кренути на Одесу и тиме сасвим одсећи Украјину од Црног мора? Да ли имају аспирације да заузму и Галицију, сам Кијев, оборе власт…? О томе се данас само нагађа. Као и о томе да ли је руски десант на Гостомељ укључивао покушај државног удара у Кијеву или су километарске колоне руске војске које су ишле ка главном граду само одвлачиле пажњу украјинске војске како би била ослабљена одбрана Донбаса.
У овом рату који би се могао назвати и превентивним, Москва остаје при својим захтевима да се потпише ванблоковски статус Украјине уз потпуну забрану распоређивања војних база НАТО-а и система за нападе на њеној територији; суђење нацистичким злочинцима који су последњих година починили злочине над грађанима Украјине и Донбаса; признање Крима за руски, а ДНР и ЛНР као независних држава. Зеленски не жели да преговара и поставља услове: од тога да суђење „азовцима” значи црвену линију за почетак преговора, до тога да све треба да се врати на стање пре 24. фебруара.
Изузев губитака на руској страни, који остају непознати, званичници не говоре ни о планираном темпу војне операције. Већини јавности изгледа да се на терену све одвија много спорије него што се очекивало. Том уверењу је допринела и једна од Путинових изјава да у Украјини „још нису ни почели”.
С друге стране, већи ефекат од успеха на фронту Русија постиже на економском плану, тако да се сада већ са сигурношћу може узети у обзир да је војни сукоб само полуга уз помоћ које Москва постиже друге вишеструке резултате. Да ли је то тако било замишљено – тешко је претпоставити. Али раст цене енергената и озбиљна економска и енергетска криза које су погодиле Европу и тек прете доласком зиме, јачање рубље и засићење ратом у Украјини донели су Русији победу на међународном плану, која је, барем у европским престоницама, била неочекивана. Русија је на истоку пронашла нове купце за енергенте брже него што су Европљани за руски гас нашли замену.
Што се тиче слања наоружања, све је мање обећаних транши, а у томе и даље предњаче САД. Иако су све државе у ЕУ послале оружје Украјини, изузев Мађарске и Аустрије, нити количине нити квалитет, а ни темпо испорука не задовољавају Кијев. Тако да, ако руски темпо напредовања на фронту и јесте спор, проток времена за Русе значи све већи замор украјинских савезника, стварање унутарполитичких проблема (пале су владе Велике Британије и Италије), а Русија игра и на расцеп у ЕУ. И темељи НАТО-а се мењају, балтичке чланице и Пољска постају носиоци антируског наратива, док Турска и неке друге европске чланице гледају своје интересе и настоје да остану по страни.
До које границе самодеструкције ће ићи европске престонице, такође је непознато у овом тренутку. Вероватно до момента када САД процене да би исувише биле ослабљене и тако постале недовољно јак савезник, а тада би на европском континенту превласт добила Русија.
Извор: Биљана Митриновић Рашевић/Политика
