Баварски владар Лудвик II (1845-1886), звани и „луди краљ“, познат је по склоности ка изградњи ексцентричних двораца. Ради се о архитектонском кичу, али у наше „ријалити“ доба када такве ствари привлаче пажњу, ретко ко од посетилаца Баварске не оде до замка Нојшванштајн поменутог монарха. Саграђен крајем 19. века у стилу 12 столећа, вештачки бајковит колико и филмске кулисе, скоро да је постао симбол баварског туризма.
Многи који нису ни чули за Стару пинакотеку – минхенски музеј у коме се чува једна од најупечатљивијих колекција западноевропског сликарства до средине 18. века – сматрају да су џабе ишли у Баварску ако нису видели наведени Лудвиков дворац, чије име у преводу значи: „нови лабудов камен“. Кич привлачи својим шаренилом. Тако је од материјалне сфере до политике. То ми који живимо у земљи у којој се национална посвећеност мери висином јарбола и величином заставе, а не делима од које држава и њени грађани имају корист, и те како добро знамо.
Код нас је кич патриотизам, од Милошевића до Вучића, системски много више промовисан од оног правог, док вулгарни национализам који прераста у шовинизам (мржњу према другима), засењује конструктивни национализам схваћен као родољубље. Нема у нас мало креатора таквог кич, лажног па чак и олош патриотизма, али по својој бизарности, ту у равни са Лудвиком ИИ може да се нађе само Шешељ. Додуше, искључиво када се ради о склоности најгорем кичу, не и људским квалитетима. Баварски краљ није био оличење политичког зла, за разлику од нашег умишљеног војводе. И то посматрано са националног а не само анационалног становишта.
Колико је могао, Лудвик ИИ је настојао да допринесе напретку Баварске. Где је Шешељ бранио Србе, ту нашег народа углавном више нема. Али вођа радикала, упркос томе, лично није остао кратких рукава. Свој лажно-патриотски бекграунд, увек је вешто користио да себи направи добар посао. Многи сматрају да је у том духу СПС-у продао председничке изборе 1997, када је био на корак од победе над Милутиновићем. Да не говоримо о актуелном служењу Вучићу, за кога је раније говорио да је сарадник ЦИА, а сада га брани као великог борца за српске интересе.
Јасно је зашто то чини, и то у околностима када је Вучић после афера Јовањица (2019) и Беливук, (2021) постао прворазредни квислинг Вашингтона. Шешељ јесте бахат и површно образован, али није баш глуп да не види да ствари сада иду ка потпуној косовској капитулацији. Као стручњак за општенародну одбрану, бар толико схвата (гео)политичке процесе да не може да не разуме да је Вучић на самом крају пута велеиздаје (не колоквијално речено, при чему је реч издаја излизана баш захваљујући злоупотребама од стране Вучића, Шешеља и њима сличних, већ са становишта устава Србије).
Раније је Вучић – на основу својих некада интензивних контаката са њим то лично могу да посведочим – у приватним разговорима тврдио да само покушава да купи време и избегне претерани НАТО притисак, али да ће оног момента када почне велики обрачун Русије или Кине са САД, одлучно заиграти на косовску карту и наћи начин да реинтегришемо бар део наше јужне покрајине. То је ишло толико далеко да је стојећи пред картом Србије, узбуђено причао са које стране и како улазимо на Косово ако не буде другачијег решења. Уз сву бизарност те сцене, тада није било баш за одбацивање да нешто озбиљно има у виду. Није сада битно да ли је то добар начин за решавање косовског проблема или не, важно је шта је иза затворених врата тврдио.
Онда се чак и у сфери таквих разговора, готово преко ноћи, пре 3-4 године баш све променило. Из вука, „Аца Србин“ се нападно преобразио у пудлицу. Ваљда су га они који су му дали зелено светло да дође на власт – а били су свесни да и поред низа уступака које је заузврат учинио, суштински покушава да изигра договор – пустили да криминализује свој систем, а онда су му испоручили додатан цех, на начин да се од страха заледио и на све пристао. Њему је много мање стало до Србије него до личних рачуна. Али као човек енормног ега, жели да у историју уђе као великан.
То се не постиже покорним препуштањем Косова. Уз то, свестан је да после капитулације (ако већ тада не падне са „трона“) у року од пар година одлази са власти јер и они којима је спреман да служи, виде до које мере накарадно влада. Зато је покушао да угризе руку која га је нахранила влашћу. Међутим, добио је болан ударац и онда понизно подвио реп. Што не значи да неће поново да покуша да гризе. Вук длаку мења али не и ћуд.
Током прошле године Вучић је убрзано почео да обавља домаћи задатак. Али тако што се и даље повремено буса у своја српска прса. Он и његов политички учитељ Шешељ могу то да раде док газе српске интересе. Безочни су и лицемерни до краја.
А Вучићев опскурни али у односу на Шешеља другоразредни пропагандиста Бокан – некада осуђиван за изнуду – недавно је због њеног националног порекла блатио Маринику Тепић да је „румунски непријатељ“, а сада – када Вучићу одговара да на пар дана поново игра патриотску игру за унутрашњу употребу – његови таблоиди величају Румуне због понашања њихових навијача у Приштини. Код политичког кича је, колико год то било дегутантно, у комуникацији са јавношћу све могуће. Али није то најгоре. Могући су и разни, непринципијелни, у свакој крајности за нацију ризични обрти.
До јуче је, прво половично а онда и потпуно, Вучић олако давао Косово ради власти, што је нека врста спровођења државног удара одгоре, а сутра је, верујем, спреман да изазове рат. Ко квислиншки продаје државу, увек је спреман да изда и оне којима служи. Не због одбране Косова и Метохије, и не на начин који користи одбрани интегритета Србије, већ стога што верује да од актуелног народног гнева који јача из дана у дан, не могу да га спасу спољни фактори којима се клања. Па му треба, потенцијално, за њега спасоносни хаос.
Самозваном господару Вучићу, политичком чеду Лудвика Шешеља, ништа није свето, а по најмање то су животи грађана Србије, било на северу Косова или на неком другом месту. Зато, ако дефинитивно процени да је његова власт озбиљно угрожена а они од којих очекује помоћ њу му на адекватан начин не пружају, чини ми се, спреман је да заигра на све или ништа.
Извући ће сабљу и јашући на Бокану, кренуће „напред“, наравно на крају колоне. Уз ризик за Србију. Себи, бар тако мисли, већ је обезбедио неко безбедно уточиште. Ако није више могуће у Монаку и Дубаију, где би радије био, онда бар у Ашхабаду или на другом месту, где верује да не може да га погоде „афера бумеранзи“. То је логика заснована на крајње вулгарном кич и олош патриотизму. Гледај само себе док се кунеш у државу и нацију.
Драгомир Анђелковић
Извор: Данас
