Пише: Павле Симјановић
Зашто нас драмски фасцинира подврста превараната, лажних представљача, чији мотиви измичу како материјалној добити тако и задовољењу некакве инхерентне патологије? Стивен Спилберг је, пратећи уобичајену опсесију, анамнезу свог обмањивача у филму Ухвати ме ако можеш свео на породични квар. Британци су, пак, суптилнији, уз то и заинтересовани за истраживање класне поставке друштва. У култној Папирној масци, претечи филма Ухвати ме ако можеш, предивно банални Пол МекГан целину жанровски усмерава ка сатиричној комедији у најкраћем могућем кадру у којем се његов јунак шепури са шалом отменог факултета, тим симболичним предметом који би му без преваре остао недоступан. Пар секунди шашавости је све што конкретно добијамо на тему мотивације, све друго је механизам. Заиста, одакле потиче порив да се саговорнику представимо као нека друга, измишљена особа?
Јако давно, у формативним годинама, типу за кога сам у тренутку закључио да ћемо се тешко поново видети представио сам се као Петар. „Да пробам какав је осећај…“, помислих. Није изазвало лучење допамина већ згађеност гажењем нечијег поверења, чак иако се радило о мрмљајућој размени имена. А шта је уопште име? Испуњавање додатне обавезе након што сте својим телесним функцијама створили новог човека? Када се тако постави, Риплији овог света, ти одбацивачи урођених поставки и кидачи невидљивих друштвених нити, постају управо заводљиви. Барем у фикцији.
Упутно је приметити да су претходни примери, укључујући и срамотну радозналост исписивача текста који читате, превасходно делали изнутра ка споља. Но, дигитално друштво које искривљење стварности сматра легитимним начином самоприказивања последњих деценија ствара нову врсту обмањивача – жртву/тиранина потеклог из „цајтгајста“. Крис (Лор Калами, добитница награде Цезар из 2021. године), главна јунакиња серије Верна пријатељица води јадан, неуредан живот. Девојка је то од четрдесетак година без извора прихода, која живи с мајком у далеком предграђу Париза и вечерње сате прекраћује „тиндер“ састанцима. И онда, 13. новембра 2015. стиже у кафе у центру града и налази се са својим „дејтом“. Међутим, све пропада када он пожели да одмах оду до његовог стана. Крис је, схватићемо када је боље упознамо, планирала да „плете“ причу о себи, да засењује анегдотама из непостојећег живота менаџерке панк-рок бендова, са завршним сексом што служи само као још један делић благородне слагалице. Сада сама за столом, наручује неколико скупих пића – само да би извадила новчаник из ташне, замолила бармена да јој је причува док скокне по цигарете и нестала без трага. Враћајући се метроом кући, до ње стиже вест о терористичким нападима који су се управо десили на више локација, са најгорим (90 жртава) у концертној дворани Батаклан, и Крис има напад митоманије, постепено убеђујући себе да је међу повређенима и њен некадашњи дечко/пријатељ/члан бенда којем је била „менаџерка“.
Дигитална „риплијевштина“ узима маха, с лажним фејсбук-профилом лажно повређене особе, затим с истински повређеним, коматозним човеком у чију болничку собу се Крис, као наводна девојка, инфилтрира и то користи да би „бустовала“ своје налоге на друштвеним мрежама. Коначно, опремљена „контентом“ који подстиче саосећање, Крис постаје чланица групе за међусобну подршку, сачињене од трауматизованих људи из дворане Батаклан, као и од настрадалима и повређенима блиских особа. Фејсбук-странице и скајп-групе посадиле су идеалну башту за клијање корова, али шта Крис има као крајњи циљ? Сетимо се неуспешног „тиндер дејта“ и социопатске мешавине порива којој смо сведочили… Прво се добија пажња и опчињеност путем вешто невољног препричавања разговора са Игијем Попом, да би Крис затим подстакла новонасталу дружину да изађе из сенке и организује протестни концерт. Паралелно, гања и незакониту финансијску добит тако што кришом ствара фалсификат карте из Батаклана и пријављује се за одштету коју држава исплаћује у намери да скрене поглед јавности са грешака почињених од стране безбедносног система.
Серија је комплексна и храбро отворена за етичку игру, а гледалац је нагнан да размишља о експлоатацији патње као неизбежном делу „шоу-бизниса“ који прати терористичке нападе. Алексис Маненти, знан нам из Чувара формуле и Човјека који није могао шутјети, игра партнера једне од чланица групе за подршку који, рекло би се опремљен уличним искуством, инстинктивно препознаје шибицара и поручује Крис да се клони његове породице. У напетој сцени нисмо, што је крајње узнемирујуће, на страни разоткривача већ стрепимо за даљу судбину лажљивице. Лор Калами је врло постепено градила свој портфолио и препознатљивост, по глумачким годинама релативно касно стигавши до статуса осе око које се драмско дело врти. Успут је развила ужу способност да тумачи ликове у којима се сукобљавају шарм и неподношљивост, и сада се грешно забавља као ретко који колега или колегиница (видети филм A plein temps/Прековремени рад, приказан 2022. на Слободној зони).
Како год, ваља навести и да је серија о лажи настала по истинитој причи описаној у књизи Батакланска митоманка, као и да се готово истоветним садржајем – по датуму објављивања књиге неповезано, само пратећи поменути „цајтгајст“ – бавио солидни амерички филм Није у реду . Чини се да се убрзано примиче период када ће и српску популарну културу преплавити литерарни, филмски и телевизијски осврти на сродне друштвене појаве из блиске прошлости.
Извор: Радар
