Пише: Владимир Војиновић
Ова серија није замишљена као наративни спектакл, већ као мисаоно искушење — филозофско, духовно па и теолошко медитативно путовање које од гледаоца не тражи идентификацију, већ спремност да се запита шта је цена људске слободе.
„Где је пораст греха, ту је и већа благодет“ – пише апостол Павле у Римљанима 5:20, док у Римљанима 3:7–8 поставља идентично питање које је вековима збуњивало теологе: како зло и патња могу заправо да произведу веће добро? Ова контрадикција, једна од најконтроверзнијих у целом Светом писму, постаје неочекивани кључ за разумевање Плурибуса.
У својој новој серији Плурибус, Винс Гилиген, аутор култних остварења „Breaking Bad“ и „Better Call Saul“, у девет епизода, испоручује ретко виђено филозофско, готово метафизичко искуство, замаскирано у форму телевизијског наратива. Плурибус није лака серија за гледање, нити покушава то да буде. Њена статична нарација, спор темпо и готово потпуна доминација главне протагонисткиње екраном — многима ће деловати фрустрирајуће, па и одбојно. Али, ова серија није замишљена као наративни спектакл, већ као мисаоно искушење — филозофско, духовно па и теолошко медитативно путовање које од гледаоца не тражи идентификацију, већ спремност да се запита шта је заправо цена људске слободе.
Брисање индивидуалности
Све почиње као чиста SF жанровска дистопија: из дубина свемира стиже необјашњив сигнал, а убрзо потом на Земљи се појављује непознати вирус који се шири застрашујућом брзином, прелазећи границе, језике и културе. Човечанство бива „заражено“ колективном свешћу — процесом који брише унутрашње конфликте, страхове и емоционалне дисонанце.
На један пантеистички начин, брише им у потпуности индивидуалност, па људи постају Једно, У класичним апокалиптичним причама, овакав сценарио био би увод у хаос и насиље. Код Гилигена, међутим, догађа се нешто готово субверзивно: свет не пропада, већ се смирује. Људи не постају чудовишта, већ пажљивији, емпатичнији и, наизглед, срећнији него икада пре. Његови „зомбирани“ ликови нису носиоци зла, већ доказ да крај индивидуалности не мора нужно да значи крај хуманости.
И управо у томе лежи најрадикалнија субверзија Плурибуса у односу на све велике друштвене утопије и дистопије које су му претходиле — од Томаса Мора, преко Маркса, Орвела, па до рецимо Слушкињине приче од Маргарет Атвуд. Док је Гилиген у „Breaking bad“ сликао полагани и нимало театралан морални распад, свет Плурибуса не почива на крви, принуди и терору, већ на благости.
Овде нема логора, нема Великог Брата, нема насилне идеологије која ломи појединца. Људи не умеју да лажу, не осећају потребу да манипулишу, сукоби су нестали заједно са потребом да се неко надвлада или победи. Напротив, ови „зомбирани“ ликови често делују готово симпатично, топло, чак утешно у својој једноставној доброти. И баш због тога, Плурибус производи ону тиху, упорну језу која се не може лако именовати: осећај да нешто дубоко није у реду у свету у којем је све решено. Јер када нестану лаж, насиље и конфликт, нестаје и простор за сумњу, избор и унутрашњу борбу, а без њих, људскост више није угрожена споља, већ изнутра испражњена.
Грешка у систему
У средишту тог наизглед савршено избалансираног света налази се Керол Струка, једна од ретких „грешака у систему“, жена која је из неког непознатог разлога остала имуна на вирус колективне свести. Тумачи је једна од омиљених Гилигенових глумица Реј Сихорн, у улози коју износи маестрално управо зато што одбија да је учини допадљивом.
Керол није хероина у класичном смислу. Она је нервозна, често иритантна, лишена сваке романтике или моралне узвишености. Њена индивидуалност не делује као дар, већ као непрестани извор трења. У свету Плурибуса постоји још свега дванаест таквих аномалија, људи који су успели да сачувају сопствено „ја“, али Гилиген и ту прави кључни заокрет: нови колективни ентитет човечанства не покушава да их „покрсти“, не присиљава их да се прикључе, не шири заразу насиљем. Напротив, у складу са својом благом, готово детињом природом, он показује потребу да удовољи.
Керол то брзо препознаје и немилосрдно злоупотребљава. Она постаје манипулативна у односу на њих. Њени прохтеви постају тест граница једног света који је одбацио конфликт, али се још увек није суочио с чињеницом да индивидуална воља, чак и када је усамљена, може бити једнако деструктивна као и колективно зло.
Најзанимљивији слој Плурибуса управо је у начину на који сучељава ова два концепта — колективну друштвену свест и индивидуалност — без ауторске пресуде и без јасног моралног компаса. Гилиген се не поставља ни као тужилац ни као адвокат, он једноставно излаже оба модела постојања и допушта гледаоцу да у сваком препозна и предности и озбиљне мањкавости.
Керол Струка, иако потпуно несавршена, обична жена, често вођена тугом, фрустрацијом и емоционалном нестабилношћу, носи са собом оно што колектив више не поседује: аутентично људско искуство, са свим његовим пукотинама. Њена бол, њена туга и њена способност да пати нису нуспојаве које треба уклонити, већ доказ унутрашњег живота. Насупрот томе, колективна свест делује готово савршено — али та савршеност је крута, извештачена, блиска некој врсти роботског аутоматизма. У тој савршеној хармонији нема грешке, али нема ни избора. И управо ту Плурибус тихо поставља своје најнеугодније питање: није ли слободна воља, па и могућност да се не буде добар, оно што овом свету највише недостаје?
Иако Плурибус на први поглед делује строго секуларно, готово хладно рационално у својој поставци, питање слободне воље које неуморно отвара води причу дубоко у теолошки простор. Керол Струка у том смислу функционише као својеврсна библијска Ева: да није „загризла јабуку“ индивидуалности, остала би део савршеног, хармоничног поретка, али можда никада не би спознала шта значи избор. Избор да се буде добар, али и избор да се погреши.
Гилигенов свет тако ненаметљиво сугерише да искуство зла, патње и бола није само нуспродукт људске слабости, већ и едукативни процес, неопходан за раст и сазревање ка некој вишој, истинској савршености. У том светлу, колективна свест делује готово стоички у својој елиминацији страсти и бола, док Керол, ближа егзистенцијалистичкој идеји човека осуђеног на слободу, носи тежину постојања управо зато што бира — и плаћа цену тог избора.
Извор: Нови Стандард
