Piše: Đorđe Milosavljević
U srpskoj filmskoj i televizijskoj produkciji dominira uticaj producenata i reditelja, pa je scenarista retko u prilici da sam bira temu kojom će se baviti – sem, naravno, ukoliko ne piše za svoju dušu i svoju fioku. Ukoliko pak želi da se svojim poslom bavi profesionalno, te da se tekstovi koje piše povremeno i realizuju, prinuđen je da prihvata teme koje mu se nude, zbog čega je često na stranom terenu, među strancima, sa mapama na nepoznatom jeziku. A kad rad i završi, treba da se suoči sa svima onima, među publikom i kolegama, koji smatraju da obrađena tema pripada njima, da su teren i likovi njihovi, a da su mape svojeručno pisali.
Kako to svojevremeno reče profesor Nebojša Pajkić, ukoliko ne prihvatite bavljenje scenarijem kao nagradu po sebi, nikad nećete ni postati profesionalni scenarista. Rad na fakultetu pruža pak svojevrsnu zaštitu studentima i studentkinjama dramaturgije – posvećujući se svojim tekstovima i temama zarad svog scenarističkog razvitka, oni smeju da privremeno ignorišu kinematografiju kojoj briga o filmskim pričama i scenarijima svakako nije primarna.
Lična priča
Znao sam da Goran Starčević ima svoju temu već na kraju druge godine njegovih osnovnih studija filmske i televizijske dramatugije. Stoga sam ga „naterao“, kako je sam nedavno rekao, da se na trećoj godini nje i prihvati. Tema se ticala jugoslovenske katastrofe, nastanka Republike Srpske Krajine, njenog rušenja i razaranja, te izbeglištva i novog života u Beogradu i Srbiji.
Goran je tu priču već znao i nosio u sebi, kao dete roditelja koji su na svojoj koži osetili šta je značio raspad jedne države, društva i kultura, te mukotrpno i još uvek nezavršeno rađanje novih država, društava i kultura. On je odrastao uz ljude na čije su živote ključno uticale devedesete godine u Jugoslavije – a koji, uprkos tome, nisu dozvolili da im taj sveopšti kolaps odredi i omeđa sudbinu.
Goran je takođe već u sebi nosio krajišku vitalnost, mešavinu nenametljive životne snage, sa jedne strane, i delikatnosti i osetljivosti sa druge – kao mladi scenarista, već je znao da čuje i napiše jasne, tačne i ubedljive dijaloge, na mnogo različitih melodija srpskog jezika, kao i da u nekoliko poteza predstavi precizno izgrađene karaktere.
Stoga smo se kroz dva semestra treće godine bavili temom koja je pripadala Goranu, i po njegovom porodičnom poreklu i po njegovom scenarističkim sposobnostima, pri tom se, u skladu sa onom već pomenutom mentalnom zaštitom koju fakultet pruža, ne opterećujući previše razmišljanjem o realizaciji budućeg teksta. Jer, bilo je očigledno, produkcija takve priče biće skupa i zahtevna, skoro do neizvodljivosti.
Kopre Nedri
Celovečernji filmski scenario koji je Goran napisao na trećoj godini studija dramaturgije zvao se „Kopre Nedri“, što je naziv grupe prekodrinskih navijača „Crvene zvezde“. Priča se bavila Lukom, kojeg zatičemo kako kroz državu koja puca po šavovima vozi kamion za jednog moćnog čoveka iz Beograda, povezanog sa službom državne bezbednosti; Luka vremenom shvata da radeći za njega on praktično izdaje svoje roditelje, devojku koju voli, prijatelje i familiju, koji u to vreme žive u Republici Srpskoj Krajini… Da bi im pomogao, on prekida sa tadašnjim životom i odlučuje da pokuša da preuzme sudbinu u svoje ruke – „Kopre Nedri“ je bila priča o sazrevanju i iskupljenju.
Kvalitet scenarija je odmah prepoznat, a posebno snažan utisak je ostavio na Mirka Stojkovića, koji je Goranu predavao filmsku i televizijsku dramaturgiju na prvoj godini osnovnih studija i koji se od tog trenutka, u dogovoru sa Goranom, uporno, studiozno i sa velikom energijom posvetio razvijanju teksta „Kopre Nedri“ u seriju.
To je od Stojkovića zahtevalo i ko-scenaristički angažman – ako je Goran pisao o generaciji svojih roditelja, Mirko je toj generaciji i pripadao. Posle višegodišnjeg balansiranja između izazova, neizvesnosti i očekivanja, konačno realizovana televizijska serija „Tvrđava“, u režiji Saše Hajdukovića, i sa Stojkovićem kao zvaničnim „šou-ranerom“ čitavog projekta, po prvi put u istoriji naše televizijske produkcije.
Istorija i njena tumačenja
Suočavanje ovakve teme i priče sa budućom publikom značilo je i suočavanje sa istorijom i načinom na koji je tumačimo. U trenutku kad je RTS najavio premijerno prikazivanje prve epizode, na portalu je uz vest istog trenutka osvanulo sedam stotina poruka iz Hrvatske, od ljudi koji seriju svakako neće gledati, ali su bili spremni da manjak svoje pismenosti nadograde viškom prostakluka i uvreda (moderator je ili bio odsutan, ili se trudio da pokaže kako gaji apsolutnu slobodu izražavanja).
Kad su prve epizode serije emitovane, od publike koja ju je pratila stigle su i primedbe, pismenije i bez prostakluka, uz prećutnu zahvalnost što je naš javni servis dobio igranu seriju koja se bavi i ovim delom jugoslovenske i srpske prošlosti, ali i uz novi set primedbi – zašto Luka baca baklju na navijače „Dinama“, zar to ne znači da on započinje sukob? Zašto nema objašnjenja kako je došlo do sukoba na Plitvicama? Zar je Darijina majka Marija otpuštena samo zato što je bila druge nacionalnosti (uzgred budi rečeno, i sama Marija Tolja u seriji odgovori – nije.)?
Ovakve reakcije nisu neočekivane i one po pravilu dočekaju svaki srodni igrani program – slične su stizale i tokom emitovanja serija „Porodica“ i „Sablja“, na primer, a deo publika je čak bio direktan u stavu da se ovakvim temama treba baviti isključivo i jedino kao nacionalnom propagandnom.
Naravno, „Tvrđava“ ni u jednom svom delu nije propaganda; ona je intimna, porodična drama o malim ljudima, koji su žrtve velikog društvenog potresa, u kome je nestala Jugoslavija. Priča stoga prati sudbinska i istorijska lutanja glavnih junaka i celog naroda Republike Srpske Krajine, dajući priliku velikom glumačkom ansamblu da ostvari upečatljive portrete, koji su čekali da dobiju mesto u našoj televizijskoj produkciji.
Trud i rizik koji su se isplatili
Retko se viđa ovako usaglašen i inspirisan glumački trud cele ekipe, očigledno nadahnut i pokrenut temom, pričom i likovima; teško je iz te ekipe izdvojiti nekog, a ne ogrešiti se o drugog. Ipak, mora se spomenuti Jovo Maksić, glumac sa verovatno najvećim dramskim rasponom u našem savremenom filmskom glumištu, sposoban da suvereno odigra i ono najbolje i ono najgore u ljudskoj prirodi, koji u „Tvrđavi“ ostvaruje izvanrednu ulogu nesrećnog i osujećenog oca i muža Nikice Baše; Nikolina Friganović pak sa velikom sigurnošću i uverenjem tumači lik njegove supruge Nade; Ognjen Mićović težinu glavne uloge nosi sa lakoćom i šarmom, dok Darija Vučko predstavlja možda i najveće glumačko otkriće „Tvrđave“, igrajući svoju imenjakinju iz serije sa autentičnom glumačkom pojavom, lepotom i harizmatičnošću; Nikola Pejaković u ulozi ujaka Momčila, kao i u nekim ranijim saradnjama sa Hajdukovićem, nastupa i kao rezoner, indirektno saopštavajući šta autori „Tvrđave“ smatraju da mora da bude rečeno i zapamćeno; uz snažnu glumačku podršku Slađane Zrnić u ulozi Marije, Slaviša Čurović sjajnom igrom daje i najkompleksniji karakter cele serije, Zdravka Cvaru, čoveka koji se lomi između izdajstva i pokušaja da razume nepoznatu prošlost i haotičnu sadašnjost, koja ga prosto davi i tera da se vrati mržnji u kojoj je odgajan.
Reditelj Saša Hajduković kao već dokazani filmski veteran u „Tvrđavi“ uspeva da još jednom samom sebi podigne lestvicu rediteljskog izraza i veštine, jednostavnim sredstvima i realističnim postupkom, uz inovativno korišćenje muzike i zvuka, oslikavajući jedno doba koje nam danas izgleda nestvarno i na ivici halucinacije.
Kada se pre nekoliko godina začinjala priča „Kopre Nedri“, ni ja, ni Goran, ni njegove kolege i koleginice sa klase nismo mogli da pretpostavimo, a ni smeli da se nadamo da ćemo danas moći da pratimo reprezentativno ostvarenje kakvo „Tvrđava“ jeste.
Najvažnije od svega, najšira televizijsko gledališe koje od prve epizode prati „Tvrđavu“, poručuje da su ovakve serije potrebne i našoj produkciji i našoj publici, te da je izbor teme i priče napravljen na početku treće godine studija dramatugije bio tačan i opravan, a da se preuzeti rizik isplatilo, onako kako se uvek isplati kad scenaristi pripovedaju priče koje su sve i u svemu njihove.
Izvor: RTS OKO
