Црногорски сателит на руски погон креће у свемир, а помаже му и – вунена чарапа
3. јун, 2023.
ТВ серија „Наследници“ и крај илузије о етичном капитализму: Морално слепило у границама закона
3. јун, 2023.
Прикажи све

Да ли бисте више вољели да сте сигурни или слободни?

Крипто валуте, илустрација, (Фото: Нормализуј.ме)

Компетиција је прочистила људске контакте, школска норма је наметнула нови облик социјалног дрила. Пандемија је довршила фину руку. И оно мало непокорних је коначно сјело за конзолу. Трка одавно не зависи од човјека, технологија управља процесом

Крипто валуте, илустрација, (Фото: Нормализуј.ме)

Ако неолиберални капитализам почива на неједнаким шансама тј. повлаштеним полазним позицијама, које ријетко имају везе са способностима, већ једино са стицајем околности и наслијеђеним привилегијама, ако се у том систему компетиција успоставља као цондитио сине qуа нон, а знамо да хуманизам не може почивати на такмичењу, него на дијељењу и солидарности, онда једина шанса за хуманизам јесте иступање из капиталистичког система или макар непристајање да се буде подупирач његове антихумане филозофије. То значи да је антикапитализам једини начин да се остане човјек.

О(п)стати човјеком у савременом свијету значи задржати способност емпатије, бриге и љубави за другог, уздигнути однос према другима, дакле емоцију као мјеру испуњености сопственог живота.

У условима неолибералног капитализма такмичење, превласт над другима, надмоћ и добит јесу главни покретач дјеловања и мјера човјековог успјеха. Даноноћна усредсређеност на добит се транспонује у профит, овај постаје основ за гомилање новог профита, а онда се гомилање економски регенерише кроз нову компетицију. Овај узнемирујући круг у сопственој логици непрекидног тока не познаје стајање, јер се свако успоравање у трци ка добити у ствари перципира као прилика да те неко тржишно превесла, односно да неко јачи и упорнији заузме твоје мјесто. Стога се продуктивност не дефинише кроз унутрашњи осјећај (који треба занемарити, пошто нас на путу ка максимизацији рада/профита може скренути са пута успјеха и деконцентрисати) него кроз тржишну интерпретацију осјећаја поспољене надмоћи, јер се у савременом капитализму самопоуздање као унутрашња категорија губи ако није на тржишту.

Стога не чуди опсједнутост радом, агендизација времена и самопотврда кроз екстерну дисциплину, што чини да се ни слободно вријеме не може уживати ако није унапријед дефинисано, или тржишно препоручено. Нити једна сфера живота није поштеђена такмичарског елемента који готово сасвим одређује радног човјека, али и оног нерадног држи на узди, јер се и његов нерад идеолошки одређује и контектуализује, а на тај начин смјешта у свенагризајућу течност потрошачке баруштине.

Све мање аутономан и све више одређен споља, човјек учествује у обмани чија је сам жртва, а на питање постоји ли рјешење са људским ликом више нема једнозначног одговора. И нема тог филозофа и научника који може дати више од песимистичне анализе, нема те научне утјехе или најаве коначног краја. Ово јесте крај који траје.

Капитализам, карикатура, (Фото: Shutterstock)

Многе професије и узвишена занимања скоро да у потпуности губе значај ако се дефинишу кроз конзумеристичку и компетицијску нужност. Примјера ради, професор на факултету, једнако је погођен неолибералном трком као и произвођач забаве, јер мора пратити трендове, конференције, такмичити се у штрикирању листа присутности на често безначајним научним скуповима, који су услов избора у звање, односно сигурног радног мјеста. Ерос науке и истраживања се губи; слободно вријеме за размишљање и писање које није утилитарно скоро да не постоји, а у тој котизацијској трци за још једним ретком у ЦВ-у односи са људима се функционализују. На крају, породичне, социјалне, друштвене везе добијају горак укус биографског вишка и узгредне психолошке навике из давно прохујалих времена.

Ако сте бунтовник без катедре, па пишете за неки портал из удбоности куће која се претвара у канцеларију и укида вам стваралачку доколицу – и ту вас чека диктатура клика која меље плурализам обећан у пионирским данима њеба, кад се мислило да ће мрежа донијети демократију и дати глас баш вама. То се наравно није десило, правила преноса и технолошке предаје остала су у рукама пребогате мањине. Појединца сљедује тек дашак слободе коју убија компетиција, брига о ричу, тајмингу, читаности и сљедећем чланку који не прати унутрашњи темпо, него одређује невидљива рука тржишта.

А онда назад у строј, у борбу, у ров, да би се остварила нова побједа, освојила нова кота у стратешкој игри коју просјечан човјек може гурати неколико деценија. Потом његова биологија прогласи крај утакмице, са укусом пораза који је пословичан. Са ђецом која су све то вријеме гледала родитеље у борби за бољи ЦВ, неуспјело испланиране викенде (јер су били превише испланирани да би успјели), њихову заузетост да остану тржишно конкуренти, њихову неспособност да на сопственом примјеру покажу да је важно вријеме, емпатија, разговор, примјер заједништва који није онај пред екраном и графиконима продаје.

Питање које кандидује филозоф Лино Вељак да ли би сте више вољели да се сигурни или слободни, као да више нико не жали да постави. Компетиција је прочистила људске контакте, школска норма је наметнула нови облик социјалног дрила. Гомилање обавеза изван наставе додатно је урушило способност да се буде усмјерен на емоције, на другог. Пандемија је довршила фину руку. И оно мало непокорних је коначно сјело за конзолу. Трка одавно не зависи од човјека, технологија управља процесом који завршава сабирањем, а коначни збир је непозната. Корпорације које контролишу технологију више и не броје.

На обичном је човјеку да подвуче црту и прерачуна губитке, једном кад застане и не препозна другог човјека, макар то било властито дијете. За многе је тренутак спознаје нешто што се догађа касно, неповратно касно.

Слађана Каварић Мандић

Извор: Нормализуј.ме

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *