Пише: Сара Арсеновић
Дарко Тушевљаковић, Карота, Лагуна, Београд 2025.
Иако у први мах тематски и мотивационо удаљен од ауторових досадашњих интересовања у књижевности, Тушевљаковићев роман Карота и те како садржи оно по чему је у критичарским и читалачким круговима овај писац већ двадесетак година препознатљив. На тренутке хорорична и детективска атмосфера, преплет фантастике и стварности те одлазак у прошлост не само да су и даље ту већ и кроје двоструки наратив Кароте и два живота Тушевљаковићевог главног јунака Давора. После тридесетак година живота у Београду, подстакнут саобраћајном незгодом, он добија снажан порив за повратак у Задар, град првих сећања и ране младости. Тај Давор, београдски, неочекивано се поново сусреће са оним другим собом који је некада живео у северној Далмацији: дечак кога је умало прегазио неодољиво га подсећа на Кароту, по свему аутентичног друга из детињства. Упркос вишедеценијском избегавању повратка у родни град, Давора ће упорност његове нове партнерке, Нине, подстаћи да крене пут оних успомена којих није било довољно да скроје смислену историју.
Писац од Задра ствара митски предео сваког детињства, пружајући читаоцу доживљаје простора, искустава и оно схватање света какво је могуће имати само у раном периоду живота. Даворову адолесценцију превасходно одређује његова шквадра – дружина Пута Петрића, чијих ће се авантура и догодовштина присећати шетајући по улицама делом стварног, а делом измишљеног града. Шта то Давор у сећањима и на улицама тражи? Окидач који је његову породицу мешовитог југословенског порекла заувек одвео из тог места. Тај окидач, испоставиће се, нераскидиво је повезан са јунаком по чијем имену роман носи име. Зато ће Карота до краја романа, који је исприповедан у првом лицу, постати главни јунак и одговор за којим Давор трага. У једном разговору о роману Тушевљаковић је рекао да га занима промена, односно, тренутак пред промену. Промена је рат, а последица је нагли прекид детињства. Зато је ово прича о деци која су пиљила у мрак одраслих, откидајући из тог мрака за себе парчиће нових истина.
Једно од најупечатљивијих поглавља романа – Цвита показује какве последице, и на децу и на одрасле, оставља тај и такав мрак. Са мајком једног од чланова дружине Пута Петрића, Давор ће се срести по доласку у Задар, а Тушевљаковић описом стана породице Марулић дотиче тему насилног осавремењавања. Препознатљив југословенски ентеријер – смеђи регал који грли телевизор – употпуњен је кухињом из “Икеиног” каталога. Такав призор Давора готово да припрема за непријатан разговор који кулминацију доживљава кроз Цвитино: бија си овди и отиша си тамо оклен су стизале бомбе. Тамо си отиша. Ниси отиша од њих, но ка њима. С њима. Побига си код окупатора, и ти и твој ћаћа. Од тих Цвитиних речи Давор ће побећи са помешаним осећањима, можда онаквима каква се у њему јављају при помисли на острво Пашман. Управо та, најдужа епизода романа Карота, води до Луције, наставнице ликовног, још једне упечатљиве Тушевљаковићеве јунакиње, која се типски уклапа у итекако познате ликове посвећених и преданих професора и наставника. Двоструки одлазак на Пашман – овог Давора из Београда са Нином и оног млађег, са бандом Пута Петрића и наставницом Луцијом – јесте поглавље у којем је најбоље оцртано језичко богатство романа, у мешавини београдског и далматинског говора. Истовремено, у овом се поглављу отвара и однос према сећању и природи сећања као таквом. Код Тушевљаковића сећање је превасходно мирис и звук, онај тип сензације од ког се губи препрека коже. С друге стране, два начина говора у поглављу “Пашман” додатно потцртавају разлику између живота два Давора. Један Даворов живот се, можда, завршио и пре одласка из Задра, у оном тренутку када га је Тончи терао да пева: Нек се игра, нек се пива, јер ко не пива Далматинац није! То је у овом роману кључни тренутак промене – бесповратни уплив света одраслих у свет деце.
Роман Карота, дакле, не нуди идеализовану причу о безбрижном одрастању у Југославији. Реминисценције на насиље унутар дечачких несташлука, односи са Антом, Тончијем, Сашом и Каротом, уништени атеље наставнице Луције, Сфинга, јама, сви они догађаји и све оне околности које су сачињавале Даворов живот до тренутка повратка у Задар, стални су предмет његовог преиспитивања. Читалац овог романа, као и Даворова Нина, готово од самог почетка биће на страни великог, риђокосог, незграпног Кароте, коме околности нису биле наклоњене ни у банди Пута Петрића, ни код куће. Отац полицајац би Кароту често тукао, те би се он сутрадан у школи појавио плавог ока или са чворугом на глави. Накнадно препричавање као да у Давору подстиче поновно проживљавање свих догађаја. Ко сноси одговорност? Шта су узроци, а шта последице? Због свега тога се може рећи да Тушевљаковић на првом месту исписује психолошки роман, роман лика, на тренутке и роман тока свести, а све у потрази за дефинисањем идентитета главног јунака. Питаће се Давор, као и читаоци Кароте, каквог је квалитета сећање – варљиво или поуздано – постављаће питања о топонимима детињства и тренутку одрастања (промене), покушавајући да пронађу одговор на старо питање: шта је важније, оно казано или оно прећутано?
Извор: Време
