Пише: Сања Томовић
У Црној Гори, земљи каменитих врхова, поноса и тврдоглавог ината, одувијек је било тешко бити жена. Оне су знале да носе и кућу и брдо, да рађају и граде, да ћуте и праштају, али и да стану испред неправде кад затреба. Жена је у нашим крајевима увијек била стуб куће, темељ огњишта и душа планине.
Таква је и Милева-Гара Јовановић са катуна Округљак, у близини цркве Ружице на Сињајевини, жена коју су многи препознали као симбол борбе да ова планина остане онаква каква јесте, дивља, нетакнута и слободна. Причу о Гари доноси портал РТЦГ, а она нам открива колико дубоко планина може обликовати човјека.
„Постала сам планинка са осам година“, прича Гара док погледом прати планину.
„Отац и мајка су се развели, а ја сам три године била главна домаћица у кући. Послије се тата оженио, па је дошла маћеха било је лакше на један начин, али планина ме је већ пригрилила. Једна је мајка, а за мене је Сињајевина постала моја друга мајка“, каже Гара.
Од тада до данас, планина је њен дом. Гара је одрасла у друштву животиња и мирис свјеже испаше. Подигла је шесторо дјеце са Сињајевине, троје своје и троје сестрине сирочади.
„Остала сам без сестре, па сам њену дјецу пригрлила као своју“, каже тихо. „Сви су факултетски образовани, поштени и вриједни људи. Данас су по свијету, једно ми је дијете у Америци, друго у Њемачкој, остали су по Црној Гори, али знам да ови што тренутно нису ту једном ће се вратити. Сињајевина их чека. Она увијек чека своју дјецу“, говори Гара.
Данас, када су одрасли и отишли својим путем, Гара већином сама борави на планини.
„Долазе и обилазе ме, и моја и сестрина дјеца. Тешко је бити родитељ својој, али много теже подићи сирочад. Али све је то живот. Мора се носити и трпити“, каже помирљиво, са благим осмијехом који скрива године борбе.
Током разговора за ову причу, уз њу је био и један од њених сестрића. Тетка га није ословљава именом, већ „срећо“. И баш у том једноставном обраћању види се ширина коју имају само људи које су отхранила планина, природа и рад, она људска топлина која не тражи много, али даје све.
„Ово је за мене најљепша планина на свијету. То је Бјелоплавића катун, али ја имам своје право на њему . Овдје сам свој на своме“, каже одлучно Гара.
На катуну Округљак она држи свиње, кокошке, краве, овце, све што треба једном домаћинству. Ове године је чувала око четири стотине оваца, ту има своје овце, али и оне које узима за новац да чува, има и десет музних крава.
„Скупљам скоруп из мјешине, накупила сам око четири стотине килограма, исто толико тврдог сира и све продам. То је моје благо. Волим ово што радим, мене ово испуњава , зато има резултата“, каже нам она са поносом.
Радни дан јој некад траје двадесет четири сата.
„Кад се јагње овце, мало тренем да одморим, па опет устанем. Животиње све разумију, боље него човјек. Краве ме свако јутро сачекају, да их помузем, дам им мало брашна, пољубимо се и оне стану мирно. Послушне су, осјећају љубав. Онај ко не воли природу и животиње, не може вољети ни себе, а ни друге“ каже Гара.
„За мене дефиниција среће јесте здрава фамилија. Радим посао који волим, бавим се сточарством и слободна сам. А слобода значи непроцјењиво благо. Немам ја неку стегу нада мном, устанем кад хоцу, одем на починак кад могу, али та слобода нема цијену“, прича нам Гара.
Од прољећа до јесени Гара је у планини , а зиму проводи у Спужу, гдје има имање и кућу.
„Али тамо ме гуши. Једва чекам прољеће и моју Сињајевину. Доље су фарме, кланице, бука…Овдје чујем само цвркут птица, рику говеди и звук чактара. Ја нисам за тај модерни свијет. Сињајевина је добра и за ментално и физичко здравље. Живиш по својој мјери“, признаје она.
Ова вриједна жена није само сточарка, већ глас планине.
„Ја нисам присталица да се планина гради. Ако сви заградимо све, куд ће ова стока? Најљепше је оно што је нетакнуто. Катун треба да остане катун“, говори Гара.
Подсјећа да је овај крај одувијек био сточарски и да не треба претварати пашњаке у пољоприврено и грађевинско земљиште.
„Наши стари нису били глупи. Знали су да овдје добро рађа кртола, али да ако посадиш кромпир, нема стоке. Ми не дамо да се катун и пашњак униште“, говори Гара.
На Округљаку, у близини цркве Ружице, Гара је овог љета срела и премијера Милојка Спајића.
„Било ми је баш драго што сам га срела. Посебно ме је гануло што је дошао са мајком и ћеркицом. То показује да поштује традицију и породицу. Надам се да ће одржати обећање да нам направи пут, да неће бити полигона ни вјетрењача. А ја му кажем, ако хоће, нека нам набави још оваца, ја ћу их џабе чувати“, поручује Гара.
Она се присјећа и тешких времена кад је остала без посла током времена транзиције.
„Радила сам у државној фирми, па остала без посла, остали смо без хљеба. И тада сам одлучила да се вратим коријенима и планини. Све што имам , створила сам од планине. Све часно и поштено. Сињајевина ме хранила и спасила“, каже Гара.
Захваљујући планини, каже школовала је сву дјецу.
„Све са планине. Нема богатства као што је поштен рад. Ова планина даје све и храну и здравље и душевни мир“, додаје Гара.
„Државу треба водити домаћински, као своју кућу, да се зна ред, да се зна мјера. Не треба се никада улагивати туђину, да би нам он дао неку корист од онога што је наше. Него да се ради, да народ има од чега да живи. Кад има ред у кући, има га и у држави“, говори Гара.
„Све што имам створила сам од планине. Зато је не бих дала ни за свој живот. Она ме прихватила кад ми је било најтеже. Она ме чини живом. Она је моја друга мајка“, истиче Гара.
Док сунце пада иза врхова Сињајевине, у њеном гласу се мијешају понос и благост, мир човјека који зна да је његов живот био испуњен смислом.
„Пазимо на ову планину, на своје огњиште и коријене. Ако их напустимо, немамо се гдје вратити. Сињајевина мора остати, дивља, нетакнута и слободна“, закључује Гара.
На катуну Округљак, на Сињајевини, Гара Јовановић свједочи да слобода није у богатству, већ у миру са
собом и природом. Њене ријечи нас надахњују, али и опомињу да се земља и држава чувају домаћински , с поштовањем и мјером. Јер док на Сињајевини има људи попут Гаре, Црна Гора ће имати душу.
Извор: РТЦГ
