И тако, што нам преостаје? Кутија оловних слова, а то није много…, али је једино што је човјек до данас изумио као оружје у обрану свог људског поноса
Могуће је претпоставити како је у бити сваког човјека – био он тога свијестан или не – да жели бити фактор одлучивања властитом судбином, ма што радио. Па, макар и радио, тј. – био запослен. Одузме ли му се то право, срозава се у свом људском достојанству, опет – био он тога свијестан или не. Сви људи, ма како стручни или нестручни били, носе у себи социјалне одјеке биолошког егоизма, који је у потоњем смислу позитиван јер настоји очувати цјеловитост организма. У социјалном смислу, њега (егоизам) треба ставити под контролу, а то се тијеком повијести, од робовласништва до данас, непрестано настоји. Гријеше они који сматрају комунизам – како најчешће називају реалсоцијалистичку варијанту – заувијек пропалом ствари, повијесним ексцесом, слијепим цријевом хисторије. Фашизам у сваком случају то јесте, јер се та два система разликују већ на моралном плану својих претпоставки. Оба су се међутим посклизнула у пракси, с тим што је склизнуће фашизма вишеструко – теоријско, морално и практично. Од социјализма (комунизма) је међутим преживјела идеја, и као што иста та повијест говори, њу је већ тисућљећима немогуће затрти – сан о бољем друштву.
Егоизам капитала прешао је сваку разумну мјеру, то говоре свакодневни појединачни случајеви економског искориштавања радника, али се огледају и на глобалном, објективном нивоу – исцрпљивање сировина, глобално загађење, промјена климе, итд. Капитал пред тим упозорењима која нас воде у пропаст не зна стати, јер га води мотив успоредив по јачини са нагоном одржања врсте (а капиталистичка, буржоаска класа сама по себи и јесте социјална врста) – профит. У том систему, профит је испред човјека и његовог појединачног и опћег бољитка – о чему свједоче и споменути случајеви – а развој који је човјечанство доживјело више је посљедица тежње за властитим, а не колико за опћим добром. Дакако да и капиталист, подузетник – како га овдје еуфемистички називају да затру негативну перцепцију коју има у оквиру класног сукоба (а раднике зову дјелатницима) – такођер има право одлучивати о властитој судбини, с обзиром да улаже своја средства (а од рокефелеровских до сувремених регионалних бараба јако је упитно јесу ли то заиста њихова, поштено стечена средства) и то је наизглед непремостива тензија између рада и капитала. Но, само на први поглед. Опишимо то крајње поједностављено. Ако нетко уложи у посао 1000 долара те му се након 4-5 година врати у џеп 5000$, онда је он дубоко намирио своју потребу за зарадом, а све што додатно заради није више плод његових, већ напора радника. Даклем, у реду би било након тога ограничити му зараду на прихватљиви ниво. Многе ће људе ријечи ограничити и прихватљиви одмах асоцирати на принуду, те ће намах почети (а посебно капиталисти) ламентирати о значењу термина прихватљиви: те што је то, те тко ће то одредити, те има ли право одредити,…итд., све у основној намјери скретања са суштине да би несметано наставили по старом. Одговор је једноставан. Све што човјек ради потиче од њега, а не од Бога. Као што човјек одмјерава колики мора бити порез на добит или доходак, истим правом може одредити и значење ријечи прихватљиви. Богати Американци су за Рузвелта имали порез од 70%, а данас – кад им је око 30% – јадикују ако се покуша повећати. Но, и међу богатима, као посљедица увида или страха од социјалних посљедица дрмајуће економске кризе, јавили су се они (на жалост, тек појединци) који захтијевају много већи порез богатима. У страху су велике очи; боље остати без дијела иметка неголи – не дај боже – од цијелога, зар не? Богатство је неправедно раздијељено и то ниуколико није посљедица природних и морално прихватљивих фактора, већ напросто легализиране пљачке радно зависног становништва, што се разним еуфемизмима настоји прикрити. И сами амерички грађани – а САД је парадигма незајажљивог капитализма који све више прихваћа и социјално осјетљивија Европа – су увидјели колика је неравномјерна расподјела богатства међу њима, а да не говоримо о цијелом свијету. У скандинавским земљама је омјер између највише и најниже плаће много пристојније ријешен но у остатку свијета, да не спомињемо ова ексјугославенска разбојничка гнијезда. Још за Југославије су многи жудили за социјализмом скандинавског типа (тако су перципирали њихов капитализам), јер је тамошњи социјални статус становништва био на трагу Марксових очекивања о остваривању социјализма у најразвијенијим капиталистичким државама, што се стјецајем жалосних повијесних околности није десило. Марија Кери је одбила патентирати поступак добивања радија, јер је сматрала да припада цијелом човјечанству. Ајнштајн је био социјалист, о чему свједочи и његов чланак из давних педесетих година прошлог вијека. Очито би они с далеко већим правом имали располагати с толико богатсва неголи којекави рокфелерићи који само користе њихова достигнућа, али су и сами схватили да то није морално. Појединац има одговорност према себи, својој обитељи, пријатељима, али и цијелој заједници. Неодржива расподјела материјалног богатства је темељни покретач будућих промјена, које су напросто нужне.
Често се расправља о стручности и нестручности радника, односно послодаваца (капиталиста), и непрелазним ограничењима које би то наводно увело у покушаје реализације самоуправљања. Неки знанственик је своједобно изјавио како се и најзакучастија теорија може популарно објаснити; уколико је нетко то неспособан, питање је колико ју и сам разумије. Разматрају ли се ствари теоријски, не смије се поћи од тога да је радник наводно лијен, и да жели са што мање рада ушићарити што више пара, мада је одабир „линије мањег отпора“ карактеристика свих људи. Са што мање енергије (залагања) остварити што већи корисни учинак (добит). Радник само жели бити поштено плаћен, о чему свједоче и многе “југошвабе” које су биле изузетно цијењене у Њемачкој, гдје су и биле боље (не и праведно) плаћене но у домовини. Ја се не желим мијешати у научне и техничке детаље око изградње нуклеарне електране, јер сам у том смислу везер, нисам школован за то, недостаје ми стручности. Али! Свакако могу, након што ми се поштено, искрено и популарно стручно објасне све посљедице њезине градње (по цијену струје, околиш, потенцијалне опасности за становништво и слично), одлучивати о томе треба ли је градити, гдје је треба градити и пратити проводе ли се све заштитне мјере према прописима, по одобреном плану од стране стручњака, еколошких организација и државе. А напосе могу, смијем и морам пратити и одлучивати о расподјели дохотка који централа доноси, уколико сам њен запосленик. Споменути примјер указује на то да се самоуправљач неће нужно мијешати у стручну проблематику, али има право одлучивати (и то му је опћељудска дужност) о томе за које се потребе производи, коме се роба испоручује, какве ће посљедице то изазвати по становништво тих земаља итд. – једном ријечју: ставити добробит човјека (властиту и остатка свијета) испред профита.
И пречесто се криво (намјерно) процјењује малог човјека да, осим о властитој финанцијској ситуацији, не води рачуна о осталим, нарочито глобалним проблемима. Итекако он брине о загађењу, промјенама климе, ратовима и сличним стварима; на жалост, тек кад му дођу пред врата, што је дакако прекасно, али – зар је елита која му их је истоварила пред прагом водила о томе рачуна? Није ли нуклеарка у Аустрији затворена и прије но је почела радити, ради ојачале свијести малог човјека коју је изразио демонстрацијама? Не буне ли се мали људи кад им елита одлучи смјестити сметлиште испод прозора? Образовани и критички расположени интелектуалци те ствари увиђају далеко прије маса, док потоњима треба повијесног времена и удараца по властитом стандарду и животним навикама да им спознаја пресели у гузичин антипод. Зар не одлазе на улице тек кад сами остану без посла, не водећи у међувремену претјерану бригу о положају осталих класних другова? Управљати властитом судбином значи преузети и одговорност, како за себе тако и за остатак заједнице. Многи, не схваћајући или неспособни преузети ту обавезу, пребацују је на друге које онда – кад ствари пођу зло и наопако – осуђују, скидајући са себе сваку одговорност. Зато радови хуманистичке интелектуалне елите нису будзашто, прелијевање из шупљега у празно – они развијају друштвену свијест, припремајући промјене за час кад вријеме сазрије. Радови енглеских филозофа и француских енциклопедиста припремили су терен за друштвене промјене у САД и Француској, које се потом попут пожара проширише свијетом. А, јесу ли они криви што људи – и елита и они који су под њеном контролом – имају касно паљење? Друштвена еволуција, стјецање спознаја и искустава из међудјеловања људи са друштвеном реалношћу, која попут потреса ту и тамо – али у повијести врло често – мијења друштвене односе, накупља потребну енергију за промјене. Елите их се толико прибојавају да настоје револуције згадити масама, увјеравајући их у њихову крволочност (што свако насиље јесте) и бесперспективност, тврдећи како немају никаквог оправдања нити изгледа на успјех. Јесу ли толико слаткорјечиви и благоглагољиви када говоре о ратовима које одвајкада воде у свом интересу, увлачећи у њих масе као нужно потребно топовско месо? Гаврило Принцип је био „терорист“; што ли је била „богом дана“ Аустро-Угарска кад је бесправно анектирала БиХ? Имају ли право институционализирани терористи (беспилотне летјелице, протузаконите методе испитивања, дугогодишње затварање људи без оптужнице и суђења, одбијање потписивања међународних споразума, полустољетна блокада Кубе,…) доцирати о тероризму и насиљу над другима? На такве лијепке хватају се необразовани, на радост својих заводника.
Анализа стања указује како је заиста нужно извршити коперникански преокрет на социјалном подручју, баш као што је то било на знанственом – помакнути центар интереса од профита према човјеку! Дакако, све то је хисторијски процес који се, због инерције погођених али и класне и политичке недозрелости радништва, протеже кроз стољећа – да не идемо даље од првих протеста и борби енглеске радничке класе за боље увјете рада, краће радно вријеме, неискориштавање дјеце, накнаде за ноћни и прековремени рад, право на нерадну недјељу,…. Све питања уско везана уз морал и етику, а разријешила их није добра воља капитала већ борба потлачених у којој су падале и главе. У Америци (а отприлике је тако и другдје на Западу) у послиједњих 30-40 година реална плаћа радника није расла; дапаче – подаци чак говоре да се смањила. Након пропасти совјетског реалсоцијалистичког лагера, који је у социјалном смислу био макар само потенцијална пријетна западном капитализму, притисак капитала на радника постаје све јачи, у циљу смањења његових достигнутих права. И на Западу признају како је крај “државе благостања”, само је реторичко питање: крај за који дио популације? Да радници не располажу знањем за организацију праведног друштва, је само још једна флоскула капитала (попут оне да ће у комунизму жене бити заједничке; а онда се управо на Западу јако развио промискуитет, слободни секс и сличне “заједничке“ ствари), у обуздавању властите радне снаге. Питање треба поставити овако: тко уопће располаже тим знањем? Одговор је – нитко! Јер се током социјалне еволуције човјечанства сви томе учимо, често на најнепримјеренији начин. Такво третирање радника (који је често врло стручан, гради свемирске бродове и небодере, развија компјутере и софтвер,…) је директно понижавање радничке класе. Нисам заступник платонистичке хијерархије, према којој би само одабрани морали водити одговарајући ресор послова. Стручност је битна, али у питањима релевантнима за све нас (нека сам већ спомињао) ни она није најважнија. Сватко зна жели ли пити затровану воду, удисати загађени зрак, сви можемо увиђети да нечије богатство није могло доћи темељем рада (ма и не разумјели финесе којима се користи изигравање сустава за пљачку; зато и постоје контролни механизми којима стручњаци могу ући у траг токовима новца). Самоуправљачи, не залазећи у стручне стране производње – уосталом и стручњаци би имали самоуправно право – могу, знају и умију доносити одлуке у цијелом низу питања, а напосе оних који се тичу њиховог џепа. Тешко је наћи човјека толико блесавог да макар не види (ако га је већ страх побунити се) несразмјер примања који не потјече од радног доприноса, како му не исплаћују прековремене сате, закидају на сатници итд. – односно, софистицирано пљачкају! Многи се присјећају флоскула из почетних стадија компјутеризације и информатизације друштва, како ће тај процес неизмјерно олакшати живот радника и да се нитко не мора бојати отпуштања! Слијепцима је и то демантирала стварност. Свакако да је продуктивност неизмјерно порасла, што није пратио адекватни положај радника (присјетимо се пада реалне наднице). Не може се толико радника преквалифицирати колико их је отпуштено услијед тога што један строј замјењује њих 20, 50, 100,…, а оно што је најбитније – многоструко порасла добит није ишла за развијанем нових радних мјеста, нити се дијелила у базу, што и је један од узрока споменуте неравномјерне расподјеле богатства. Очито је било нешто истине у подсвијесном страховању лудиста, рад којег су уништавали стројеве. Нису се они толико бојали машина колико људског карактера и природе, која их је настојала тим машинама замијенити, избацити из производног циклуса и распођеле добити. Социјалдарвинистичка објашњења друштвених појава, често попраћена разним природознанственим аналогијама, иду само у смјеру наметања свијести о нужности процеса којима „јачи“, спретнији, прилагодљивији, имају неупитно право наметнути остаку популације особни интерес као опћи. Но, у аналогијама ваља знати доклем се смије ићи – друштво је емергентни сустав са сасвим новим законитостима које надилазе оне природне.
Често се суставу који промовира самоуправљање (социјализму) спочитава тзв. институционално насиље над дијеловима популације. Није ли капитализам у већини развијених западних земаља успостављен револуцијама – ванинституционалним насиљем? Није ли у колонијама користио легализирано (даклем институционализирано) физичко насиље? Не врши ли данас оних пар постотака капиталистичке елите институционализирано насиље (уставом и законима) над већином становништва? Уосталом, је ли прихватљивије „насиље“ пар постотака над већином, или обрнути случај – од чега та „угрожена“ елита толико страхује (свакако би савршено било да никаквог насиља нема)? Тко прихваћа насилни долазак капитала на власт, нема ни најмањег логичког и моралног права то исто спочитавати социјалистима, комунистима, анархистима и осталима. Наравно да су далеко прихватљивије мирне промјене; на жалост, оне фундаменталног карактера још увијек се често уводе насилно. Не бране ли Американци широм свијета своја наводна „права“ (подржани од Запада и позападњених источнајчких конвертита) која не признају другима, насиљем? Тензије међу људима – не само што се тиче класних односа – непрекидно расту, баш као и између земљиних тектонских плоча. Познато је како се накупљена енергија ослобађа катастрофалним потресима, након смиривања којих поновно долази до стварања нових напетости, и тако аб ово или „Јово на ново“. Предност човјека је у његовом разуму, који би – да га примјењује – могао употријебити за превенирање социјалних појава сличног интензитета. Но, он још увијек радије користи полицију и војску, пендрек и пушку, неголи властиту главу. Што само свједочи да владајуће елите на све могуће, па и неморалне начине, настоје очувати своје привилегије. Сваки приговор да социјалисти и остали напредни дијелови људског рода наводно настоје инсталирати сустав који би опстајао вјечно, прво се мора зауставити на питању сматра ли се капитализам овјековјеченим системом? Ако је одговор потврдан, с таквим људима који занемарују динамику људског рода и његову еволуцију, нема се што расправљати. Чак ни са онима који трабуњају о “капитализму са људским лицем” (уосталом, ти би промовирали и робовласништво или феудализам са “људским лицем”). Ако је одговор негативан, онда се требају увидјети безбројне мањаквости сустава и одлучити може ли се он спасити крпањем (што елита и покушава), или је потребна тотална реконструкција – револуција, мирна или насилна. На жалост, повијесно искуство оптира за другу опцију. НАТО „кишобран“ и постоји, не због сигурносних разлога својих чланица, већ ради осигурања владајућих елита (сустава); стог разлога му се жуде придружити и земље капиталистичке транзиције. Јер, будимо реални: тко би то напао САД, Енглеску, Њемачку, Француску, Канаду, Аустралију и остале високоразвијене западне земље, да не гурају прсте тамо гђе им не треба – па онда добе по њима. А и то “само” као терористичку одмазду.
Релативно мали дио човјечанства још гаји оптимизам, вјерује у хуманост (мада подсвијесно жуди за њоме) – наравно, више њен платонистички облик доли реалну карактеристику људских створова – настојећи се изборити за њу. У даним околностима углавном се приклања свом ситнијем интересу, не уочавајући онај виши и трајнији. Људи се много боље сналазе у простору, али им је временска димензија дуља од њиховог животног вијека “tabula rasa”. Стога мање-више просуђују повијест изван њеног темпоралног контекста, са актуелне временске координате, прилагођавајући се свјетоназору владајућих елита, у ширењу којега им помажу школство и велики дио друштвених знаности које контролирају. Еволуција, како биолошка тако и социјална, није демократски процес – не захваћа све ођедном и не даје свима подједнако. Мањина становника ове планете су заиста Хомо сапиенси, а узме ли се у обзир и етика онда још и мање. Управо ту и лежи проблем. Разумни људи високе интелигенције али без морала некако увијек предњаче у дјелотворности, имају иницијативу и преузимају ствари у своје руке. Зар није антифашизам тек реакција на фашистичку злочиначку идеологију, стигла толико касно да су десеци милијуна страдали? Масе се углавном владају попут обезглављеног стада које тражи предводника – пречесто гада над гадовима – док је људски карактер толико лабилан да преко ноћи замијене свог вођу и свјетоназор, чим схвате што је боље за властиту кожу. Напросто, дарвинистички рефлекс прилагодбе у борби за опстанак. Зато је самоуправљање, као практично, хуманистичко достигнуће управљања својом радном средином, тек ствар социјалне еволуције. У повијесном смислу несумњиво постоји неки хуманистички напредак (нема више робља ни гладијатора; но неки ће посумњати није ли бољи гладијатор који побије пар десетака људи, неголи бомба која то учини са њих двјесто тисућа?). Многи великани, депримирани оваквим спознајама ипак не одустају од интелектуалне припреме терена за будућа покољења и збивања. Попут Крлеже, који у тренутку песимистичког очајања, у самопропитивању и сагледавању наизглед безизлазне садашњости (а за конкретно људско биће може се прилог наизглед и избацити!) што само у нешто друкчијем виду перпетуира прошлост, пише:
“…, и тако, што нам преостаје? Кутија оловних слова, а то није много…, али је једино што је човјек до данас изумио као оружје у обрану свог људског поноса.”
За људе који држе до свог достојанства, то је више од свих добара овога свијета. А друштвене промјене револуционарног карактера (мирног или насилног, то појединац не може одредити) препустимо времену које сазријева заједно са нама. Наравно, ни коперникански преокрет никада неће остварити идеале хуманиста. То је као лимес, или асимптота у математици – све се више томе ближимо, а да никада не достигнемо. Највећи дио ове генерације свакако неће, док ће неке будуће (надајмо се) ипак доћи ближе циљу, и – опет бити незадовољне попут нас! Штета је само цијене, изражене људским животима, коју за то плаћамо. Једино нам преостаје да то “драгом богу” оставимо на савјест, што вјерници и чине у свом богобојазном а практички богохулном лицемјерју. Некима пак остаје тек спознаја и нада с дна пандорине кутије, која их никада неће обасјати. Ваљда!?
Извор: PULSE
