Сељак се не прибојава нуклеарног рата колико сушне године, опште еколошке катастрофе колико штеточина које уништавају плодове башта и воћњака
Давне 1945. године, у издању Галимара, угледног француског издавача, из штампе је изашла збирка есеја интелектуалца, филозофа и мистика, Рене Генона Царство количине и знаци времена. Како сâм наслов наговештава, Генон овде разобличава рационалистичка и материјалистичка начела на којима почива западна цивилизација и анализира последице филозофског и моралног релативизма устоличеног с доласком модерног доба. Он предвиђа и правац кретања савременог света, те најављује његов неминовни суноврат у стање духовног нихилизма проузрокованог контрадикторностима на којима почива. У овоме аутор види само завршетак једне манвантаре, једног циклуса дешавања који је део кружног понављања бесконачног историјског времена. Иако би се Генону могла замерити наглашена окренутост езотерији, ово дело се заправо налази на линији његових претходника и савременика. Премда користе различите аргументе и контексте, о сличним стварима и у сличном, визионарском духу говоре и Пропаст запада Освалда Шпенглера (1918), Смисао историје Николаја Берђајева (1923), Укидање човека Ц. С. Луиса (1943), а у области књижевности дистопијски романи Ми Евгенија Замјатина (1920), Храбри нови свет Олдоуса Хакслија (1931) и 1984 Џорџа Орвела (1949).
Сва побројана дела одишу историјским и антрополошким песимизмом који је, између осталог, и последица чињенице да су аутори били сведоци драматичног цивилизацијског преображаја у сфери и материјалног и духовног живота. Њихов епилог (не и крајњи исход) били су Први, а затим и Други светски рат и масовна људска страдања. Идеолошка упоришта модерне: слобода, једнакост и заједништво, просветитељски и рационалистички дух, те обећање општег благостања услед технолошког прогреса, показали су се као крхке кулисе иза којих је зачета једна суштински антихуманистичка и тоталитаристичка епоха. Њен хипертрофирани изданак је постмодерна – та култура крајњег парадокса у којој је коначно изгубљено свако сагласје – између човека, друштва, културе и природе. Прокламовано апсолутно право на личну (често непомирљиву) истину, различитост и слободу избора довели су до потпуне испражњености и неупотребљивости ових појмова. Савремени, постмодерни човек сатеран је у једини безбедни кутак реалности – у принудну самодовољност и изолованост, а свет у којем живи – свет је унифицираних, али не и уједињених јединки.
Царство количине
Најочигледнији парадокс савремене културе повезан је са оним што Генон означава као царство количине. Оно почива на потреби да се квалитет изрази кроз квантитет, што је могуће само ако се прво претвори у потоње. Тако, временом, каквоћа постаје количина и обрнуто. Вредно је оно што је мерљиво јединицама количине, а ове су по правилу баналне и буквалне. У царству количине нема времена за дугорочна сагледавања, промишљања и конструктивну интроспекцију – ни индивидуалну, а камоли колективну. Најопипљивији израз оваквог духовног стања јесте популарна, масовна култура, која је постала једина стабилна, али и многозначна одредница колективног идентитета. Заменивши доскорашња упоришта колективног припадања (иако њима често манипулише), она се претворила у непрекидну (медијску) производњу чулних надражаја, који човека одржавају на површини биствовања, лишавајући га и потребе и могућности да бира, преиспитује и активно ствара свој идентитет.
Иако веома утицајна и у дугом временског периоду актуелна, наведена дела, као ни сва остала упозорења која су долазила из области уметности, хуманистике и друштвених наука нису успела да промене ток културне еволуције. Можда због тога што су и сама била део тог процеса?! Било како било, свет се данас налази на ивици потенцијално најразорнијег сукоба у овом циклусу историје, а чак иако бисмо за тренутак искључили размишљање о тој претњи, стање људског друштва или, боље рећи, људско стање је такво да не улива наду у неко боље, сретније, спокојније сутра.
Како даље
Верујем да се сваки мислећи човек пита да ли је могуће нешто учинити, променити, преусмерити. Да ли је могуће отуђену културу поново ставити у службу човеку и учинити је покретачем његових креативних потенцијала? Вратити му достојанство и одговорност саствараоца. У крајњем, ко је или шта је данас човек? Шта га одређује, шта разликује од остатка твари?
Када је пре три године проглашена пандемија, многи људи су, осетивши стешњеност и неизвесност живота у градовима, склониште потражили у својим заборављеним викендицама или на породичним сеоским имањима. Неки су похитали да купе макар комадић земље или стару, рушевну кућу у удаљеном засеоку. У том тренутку ово је деловало као куповина слободе и независности, а заправо је било, а и данас је, много више од тога (ако од тога има нешто више). То је подсетник да су урбани конгломерати, задојени страхом и заборавом, само слика стварности, те да се надомак њих одвија један сасвим другачији живот. Но, није ово увод у некакво романтичарско величање села. Напуштање и запуштање сеоских средина глобални је процес. Село је данас скрајнуто и друштвено и економски и културно (ко би смео и да помисли да то може бити предност?), а људи који у њему живе не разликују се много од оних у градовима. Ипак, сељак се не прибојава нуклеарног рата колико сушне године, опште еколошке катастрофе колико штеточина које уништавају плодове башти и воћњака. Његов дан и његова годишња доба блиско су повезани с природним кретањима, а у овоме свету изгледа само још природа Бога памти. Захваљујући повезаности с њом, живот на селу још увек одише једноставношћу и својеврсном скромношћу. Осим тога, било да верује у Бога или неку вишу силу или се изјашњава као атеиста, сељак спроводи ритуале да би му земља била плоднија, плаши се злих очију, тражи благослов оближњег манастира… Иако није просвећени хришћанин, у његовој свакодневици врата комуникације између овог и оног света непрестано су отворена.
Наравно, ни сељак ни село нису нека утопијска прибежишта нити херојске фигуре савремене цивилизације. Они су само резиме који успевамо да видимо када размакнемо кулисе масовне, популарне посткултуре. Они су подсетник да је човек у својој суштини биће чији је поглед срца усмерен ка небу, подсетник да је данас, као и одувек, највеће знање оно које уме да однегује влат пшенице и њиме прехрани чељад. Пренети ово сећање кроз век који човеку прети трансхуманом судбином – озбиљан је и одговоран задатак.
Александра Павићевић
Извор: Политика Магазин
