Када је са 19 година 1990. скочио 2.34 у Сплиту и окитио се златном медаљом на Европском првенству, сви су мислили да је Драгутину Топићу само небо граница.
Исте те године скочио је 2.37 на јуниорском Светском првенству и Пловдиву. Топ је био незаустављив, а онда чини се да није направио каријеру какву је обећавао. Изостале су медаље са највећих такмичења, а четврто место на Олимпијским играма у Атланти је једно од већих разочарења.
И поред тога Драгутин Топић је један од највећих српских атлетичара свих времена, а његова кћерка Ангелина бронзана са недавно завршеног Европског првенства у Минхену могла би да наплати све татине пропусте.
Треба истаћи и да је Топић 2001. године пао на допинг тесту, када се чинило да је најјачи, па је једно време био и суспендован. О томе, као и о многим другим стварима Драгутин је причао у емотивној исповести „Куриру“.
– Била је то за мене озбиљна трагедија. То ми је најтежи моменат у каријери, али и њега сам победио. Оно у шта сам сигуран јесте да сам користио дозвољене препарате. Али не знам како ја као спортиста могу да знам тачан састав свега што уносим у тело. Па чекај, сад на Јуниорском првенству света у Колумбији такмичари су отровани храном из хотела. Коју су сви јели. Ангелина и Теодора су једва изашле на такмичење. И, као, нико није крив! Дешава се. А да ја прогутам месо које је негде кљукано нечим и нешто од препарата, које нисам узимао на своју руку, то се не дешава?! То је један од глупих постулата“, открио је Драгутин за „Курир“.
Све то се догодило на такмичењу у Вуперталу (Немачка). Његов узорак урина био је позитиван на норандостерон. Суспендован је био на две године…
– Тада, 2001. године, психички сам био најстабилнији и супериоран. Наступила је смена генерација, нисам имао конкуренцију, победио сам на три такмичења, нека сам и прекидао, јер сам остајао без ривала. Чувао сам се за Светско првенство, на које нисам отишао. Изгубио сам не само те две године колико је суспензија трајала, већ и ко зна колико доцније, док се нисам вратио тамо одакле су ме склонили. Део мог карактера је жеља да будем најбољи, и то ме је уз унутрашње импулсе гурало напред.“
Све то проузроковало је додатне проблеме. Како и сам признаје повукла га је коцка. Упао је у депресију. Мада, сада признаје да га је то можда и спасило црних мисли које је имао у том периоду.
– И онда, у то време, откријем чари коцке која ме је масакрирала и финансијски и ментално. Из ове визуре, мислим да бих се, да није било тога, можда и убио. Толико сам био депресиван, спорт сми се смучио. Атлетику никада нисам сматрао послом, што је можда била и грешка. Данас људи виде све кроз новац. Последица дугог трајања је и то да си мало на своју руку. Ја живим како желим, могао бих себе да нађем и у другим стварима, али ме не интересују. Акредитација око врата, адреналин на такмичењима, то ми треба. Некога ‘вози’ лова, некога рибе, мене такмичење. Увек за спортисту нађем оправдање, строг сам као тренер, али и осећајан.“
Сада ради као тренер Теодоре Боберић, а ту је наравно и за своју ћерку Ангелину. Помаже колико може и уверен је да ће њих две имати доста успеха у будућности. Верује да ће освајати медаље.
– Био сам са њима на такмичењу, Ангелина је узела медаљу, Теодора је пропустила добру прилику. Треба им време. На Олимпијским играма у Паризу ће учествовати, касније ће Ангелина редовно да се бори за медаљу, док ће Теодора бити бар стандардни финалиста. Тако их видим – закључио је Топић.
Извор: Новости
