Матија Бан: Сусрети са Његошем (1848 – 1851), приредио за штампу и написао поговор, забиљешку о пишчевом животу и коментаре: Горан Максимовић; Штампар Макарије (Београд) – Ободско слово (Подгорица), 2023.
Сасвим је у праву приређивач Горан Максимовић када тврди да је „мало тако важних а скрајнутих мемоарских текстова у српској књижевности, као што су записи Матије Бана (1818-1903) у којима су приказана четири његова дипломатска сусрета са Петром II Петровићем Његошем на Цетињу у раздобљу између 1848. и 1851. године.“
Додајмо, најпознатији је цитат Његошев из ових списа: „ Ја бих тада у моју Пећку патријаршију, а књаз српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и усрећеним.“
У обимом невеликом делу, Матија Бан преноси, осим дипломатских, и драгоцене књижевне разговоре са Владиком.Тако о Горском вијенцу, Његош каже:
„/…/ мој најбољи састав мислим да ће бити Горски вијенац./…/ он ће се допасти мојим Црногорцима , и зато што сам у њему изнио и њихове обичаје, њихов начин мишљења и говора, њихов карактер; те се виде у њему као у огледалу; али се неће допасти образованом свијету,који ће ми замјерити да оно није права драма, да владика Данило, који је главна особа, увијек мудрија а скоро ништа не ради, па ипак дјело које смишља испада му срећно више неким случајем него његовим напором. Ја сам опажам те мане, и мада радо не поправљам што сам једном написао, наумио сам да их исправим при другом издању.“
Матија Бан одговара од те намере Владику, који ће након Шћепана Малог, такође свестан његових драматуршких недостатака, ипак закључити:
„Што год је од човјека не може савршено бити. Што написах, написах; нећу више у то ни боцнути пером.“
Прворазредна чињеница наше књижевне историје јесте да је Његош био свестан свих примедби које су му каснији критичари приписивали.
Не само због тога, појављивање Банових Сусрета са Његошем представља један од најлепших догађаја овогодишњег Сајма књига.
Александар Живковић
