Пише: Сања Домазет
Едит Пјаф, која ће бити упамћена као најславнија шансоњерка Француске, рођена је пре 110 година и сви љубитељи шансоне обележавају овај датум. У Паризу, у стану у коме је живела на почетку каријере, сада је музеј посвећен овој уметници, увек пун посетилаца из читавог света. Овде се чува њена чувена мајушна црна хаљина у којој је наступала – Едит Пјаф је била висока свега 147 центиметара – плишани медвед, поклон од обожавалаца, рукавице Марсела Сердана, светског првака у боксу који је био њена највећа љубав. Његове боксерске рукавице су на сточићу крај њихових заједничких фотографија, меко сијају, као да су од сандаловине, патиниране хиљадама додира руку певачице. „Ако помилујем рукавице, ваздух ће ми опет замирисати на шампањац”, говорила је. Њен отац био је улични акробата, мајка певачица. Рођена је 19. децембра 1915, у три ујутру, у улици Белвил број 72, испод канделабра, у Паризу. Вејао је снег и порођај се одиграо ту, на улици, под ацетиленском светлошћу. Рођење насред улице био је знак – девојчица ће велики део младости провести управо певајући на улицама, а њен глас имаће непоколебљиву снагу оних случајно преживелих, сонорност и склад, пророштво, драгоценост слободе, тамну топлину путене љубави и сјај драгуља нађеног испод олука који се цеди. Пошто је срећан живот немогућ, она се шопенхауерски одлучује за уметнички, тј. херојски. Њена породица се распада. Едит је дата на чување баки, која је живела у Бернеју, у Нормандији. Она је по смрти деде отворила – јавну кућу. Девојке које су у њој живеле обрадовале су се девојчици. „Дете у кући љубави је добар знак”, узвикивале су. Увече су је љуљале да заспи у соби са тамним тапетама, по којима су летеле птице и гужве сребрних листова. Приметиле су да девојчицу најбрже умирује звук клавира. Најбоља певачица француске шансоне музику ће први пут чути у – јавној кући. Девојке откривају да девојчица не разликује светлост од таме. Бака је води код лекара – дијагноза је слепило.
Плава песма
У јавној кући одлучују да ће дати цркви 10.000 франака уколико, после заједничке молитве, девојчица прогледа. Читавог дана се са малом моле Светој Терези у цркви у Лизјеу даме са љубичастим капцима што пале свеће и клече у високим потпетицама. Чудо се догодило неколико дана касније, прво што је будућа велика Пјаф угледала биле су клавирске дирке. Од среће су продавачице љубави одјуриле код локалног свештеника. Прекрстио се и рекао им да је то лепо, али да мала сада, када види, не сме да настави живот у јавној кући. Позван је њен отац, улични акробата. Ставио је девојчицу на бицикл. „Улица је тада постала мој конзерваторијум, мој живот, мој усуд и моја радост”, рећи ће касније Едит. И отац је те јесени одводи у Париз, који се расцветава под кишом. Отац изводи акробатске вежбе, она затим сакупља новчиће. Касније, кад девојчица једном запева, испоставиће се да је њен глас толико моћан „да може дохватити врх Ајфелове куле”. Са петнаест, Едит одлази да сама живи у хотелу, певаће на улици и зарађивати. Ритуал је сваког јутра био исти – излазила би на улице са полусестром Симон, обе мршаве, лутајуће ходочаснице, обе сићушне, гладне и насмејане. Едит би попила прву кафу, загрејала грло и певала снажним гласом, певала је самоћу, крхотине првих пољубаца, страхотни талог сиромаштва, празне џепове и опустошена срца… Домаћице би са прозора бацале по десет или двадесет франака… Њихови другари беху подводачи, војници, морнари… Обе су рано упознале оштре осмехе тела. Невиност младости беше забава за богате. Када Едит упозна Луја Дипона, каже Симони да је он тај, њен, заувек… За два месеца, она је трудна. Едит добија девојчицу Марсел. Брину се о њој најбоље што умеју, али Едит убрзо поново пева на улици, да заради. Отац Луј је дошао и узео је. Једне ноћи долази кршећи прсте: „Менингитис… Брзо…” Едит је одјурила. Марсел је умирала. На небу се гасио месец. После, Едит и Симон отишле су у мртвачницу. Едит је желела прамен детиње косе. Чувар није имао маказе, само турпију. „Беше то језива слика. Едит која покушава да истурпија мало тамне, меке косе и мртва главица која се од њених спорих покушаја помера лево-десно”, писала је Симон. Није било довољно новца за ковчег. Едит је изашла на ветровиту улицу, глумећи јавну жену. Пришао јој је човек и отишао са њом у оближњу собу. „Ти не делујеш као да…” „Кћер ми је умрла, сакупљам новац за сандук”, рекла је тихо. „Колико ти треба?” „Фали још десет франака.” Човек је на сто спустио двадесет и изјурио напоље. Детиња смрт прво је озбиљно потонуће у алкохол. Дуги месеци потпуног безнађа. Онда се појавио Рајмонд Ас. Научио ју је финим манирима, правилном читању (Едит Пјаф је имала завршен само први разред основне школе), лепом опхођењу, дамском држању, правилном кретању на сцени. После њега, врата успеха беху напокон отворена. Он јој је и написао песму: „У дубини њених очију беше нечег чудесног што је уносило плаветнило у прљаво небо Пигала…” Жак Кокто ће за њу написати комад „Равнодушна лепотица”, у коме је играла – себе. Постаје пријатељица и са Морисом Шеваљеом. Док траје Други светски рат, написаће песму која ју је прославила: „Живот у ружичастом”. Неколико пута певала је у логорима и фотографисала се са заробљеницима. Те фотографије су касније коришћене за израду лажних докумената и сада је јасна веза између Едит Пјаф и Покрета отпора. Многим затвореницима је спасла живот. Исецали су своја лица са тих фотографија и правили лажне пропуснице. Крај Другог светског рата донео јој је наступе у Мулен ружу и нову љубав – Ива Монтана. Али и у његовом наручју Пјафову прате ноћне море тешког детињства и невеселе младости. Убрзо, наступаће и у Карнеги холу, освојиће Америку, певаће заједно са Азнавуром, коме је, такође, помогла да почне каријеру. Њене плоче су прве на топ-листама, а она је напокон упознала човека кога је чекала целог живота. Зове се исто као њена покојна кћер – Марсел – и светски је првак у боксу. Марсел Сердан. Ожењен је, има троје деце. Али воли Едит. „Симон, ово је заувек…” Али заувек, та стара дечја бајка, беше највећа обмана на свету. У тренутку док је наступала у Њујорку, Едит се Марсела страхотно пожелела. Молила га је да дође. Сердан је једва нашао једну карту за лет. Авион се срушио на Азурима. Од тог тренутка, њен живот само је убрзано кретање ка смрти. Улетела је у спиритизам, Симон, дама медијум и она звале су Серданов дух. Сто је мировао читаву ноћ, почињао је освит, Едит беше очајна. Симон је тада одлучила и тајно почела да покреће троноги сто, смишљала је речи песме које, наводно, пише Сердан за Едит. Тако је настала чувена „Плава песма”. Она је њему написала „Химну љубави”, једну од десет најбољих француских шансона свих времена. Едит Пјаф је преминула у својој вили на Азурној обали 11. октобра 1963. Никада се није ослободила алкохола нити дрога.
Упркос Католичкoj цркви
Пред смрт, имала је дугачку турнеју – певала је у Олимпији, а између песама су јој убризгавали морфијум против болова који више нису престајали. На дан укопа, Католичка црква је због „грешног живота” Пјафове препоручила становницима Париза да се не окупљају на сахрани, а надбискуп је одбио да се одржи миса. Али они који су је волели – дошли су. На сахрани Едит Пјаф било је 40.000 људи. Шарл Азнавур рекао је да је први пут после Другог светског рата у Паризу неко зауставио саобраћај. Нису дошли да јој одају почаст само славни, било је ту и жена са цегерима, мушкараца у радним оделима који су напустили посао да би се опростили од ње… Ту је стајао и цео одред легионара, а крај њих уплакана Марлен Дитрих. Отац Леклен је над ковчегом тихо говорио Оче наш упркос свим препорукама и забранама црквених званичника. Прекривена ружама, орхидејама, али и гомилом пољског цвећа, лежала је певачица са љубичастим очима, тако сићушна у огромном чамцу за одлазак у вечност. Поред ње, лежао је њен талисман – зечја шапица.
Извор: Магазин Политика
