Историчар Срђа Трифковић каже да је Михаил Сергејевич Горбачов добио веома похвалне некрологе у западним медијима, а од стране америчког председника Џозефа Бајдена је описан као визионар, али да је суштински реч о „промашеном политичару“ који је пустио духа из боце и отворио Пандорину кутију.
Намера Горбачова била је, истиче Трифковић за Спутњик, да реформише Совјетски Савез али је његовом радикалном комбинацијом гласности и перестројке уништио совјетску државу.
„Гледано са становишта између његових намера и резултата и његових потеза, очигледно је да је он спектакуларно неуспешан политичар. Штавише, његова репутација у његовој родној земљи Русији је од самог тренутка његовог одласка са власти децембра 1991. године па до дана данашњег веома ниска, до те мере да је на председничким изборима 1996. године добио мање од једног процента гласова“, подсећа Трифковић.
У целини гледано, сматра историчар, реч је о човеку који није био дорастао изазову са којим се суочавао.
„Горбачов је истовремено хтео да попусти стеге политичке контроле кроз гласност и да реформише привреду у правцу тржишних механизама а то је била перестројка. Међутим, та два лека у комбинацији су убила пацијента. Гласност је произвела националистичке и сепаратистичке тенденције у три балтичке републике Естонији, Летонији и Литванији а касније и на јужном Кавказу, а перестројка је довела до хаоса у привреди и до почетка олигархијске пљачке совјетских привредних ресурса које је касније под Борисом Јељцином доживело врхунац. Горбачов није имао добар њух за сараднике јер он је био тај који је Бориса Јељцина гурао и довео га на положај у Руској Федерацији и унутар Совјетског Савеза, да би касније тај исти Јељцин Горбачову забио нож у леђа“, истиче Трифковић.
И на спољнополитичком плану Горбачов је, према речима нашег саговорника, показао крајњу наивност, јер је поверовао у усмена уверавања америчког државног секретара за спољне послове Џејмса Бејкера да неће бити ширења НАТО-а уколико Москва допусти уједињење две Немачке.
„Он је то прихватио здраво за готово уместо да је инсистирао да то обећање буде оличено у једном међудржавном уговору који би имао правну важност. Тако да у целини је реч о човеку који је пустио духа из боце и отворио Пандорину кутију а није умео да изађе на крај са последицама“, наводи Трифковић.
Он додаје да је касније у неким својим озбиљним годинама Горбачов снимао рекламе за „Пица хат“, и појављивао се као својеврсна медијска звезда на Западу.
„Притом је у самој Русији био кривљен не само за губитак стратешких позиција Русије у постсовјетском периоду, што је било запечаћено у време Бориса Јељцина, већ и за суноврат животног стандарда који је већ када је он почео свој програм реформи довео до уништења средње класе, обезвређења уштеђевина и пензија и до првих редова за хлеб, који се наставио деведесетих година када је Русија доведена до најнижег нивоа од Октобарске револуције до краја 20. века“, каже Трифковић.
Историја ће, закључује историчар, запамтити Горбачова као човека који је можда желео добро у смислу реформисања совјетског друштва, али који је био недорастао задатку са којим је покушао да изађе на крај.
Трифковић је са Горбачовим имао више сусрета и незваничних разговора на захтев Горбачова у Москви 1996. године, којим по речима Трифковића, није био претерано интересантан.
Аутор Бранкица Ристић
