Пише: Мајкл Р. Грифитс
Француски књижевни критичар и критичар културе Ролан Барт објавио је 1967. године кратак есеј који ће имати далекосежан утицај. У есеју под насловом “Смрт аутора” тврдио је да је, кад је реч о тумачењу, намера аутора сасвим неважна, па и да спутава.
Заговарајући став да је аутор неважан за чин тумачења, Барт је отворио цео низ интерпретативних могућности. У последњој реченици есеја написао је да је “за будућност писања неопходно срушити мит: рођење читаоца се мора платити смрћу Аутора”.
Писати, према Барту, значи заћи унутар језика, уписати себе у његов симболички простор и, тиме, избрисати себе. Он на самом почетку тај раскид између аутора, текста и читаоца представља као универзалан:
Нема сумње да је тако одувек било. Чим се чињеница више не приповеда са циљем да се делује директно на стварност, већ интранзитивно, то јест коначно изван било које друге функције осим оне која је сама пракса симбола, долази до овог одвајања, глас губи своје порекло, аутор ступа у сопствену смрт, почиње писање.
Идеја да аутори не пружају текстовима њихово једино значење проистиче из тог универзалног принципа да писати значи, на неки начин, умрети. Оно што Барт у великој мери подразумева под том разиграном метафором „смрти“ јесте повлачење ауторове намере и с(а)вести. Читаоци немају приступ томе, пред њима је само текст.
Иако се Барт пита да ли тај принцип важи универзално, он сугерише да је сам појам “аутора” производ релативно новијег доба. Аутор је, тврди он, “модерна појава”. То је “производ нашег друштва, које је, излазећи из средњег века […] открило престиж појединца, или, како се узвишеније каже, ‘људске особе’”.
Тиме Барт, иако сугерише да се смрт аутора у самом чину писања догађала “одувек”, истовремено историјски одређује личност аутора. Он прави разлику између стваралачке праксе писања и “личности” аутора.
Барт концепт ауторства доводи у везу и са “капиталистичком идеологијом”. Име аутора на корицама књиге повезано је с обликом власништва: интелектуалним власништвом, ауторским правима. Писање се везује за једно власничко име, иако је оно, бар делимично, колективни подухват који обухвата и уреднике и читаоце.
Интенционална заблуда
Бартова критика нашег везивања за “личност” аутора имала је своје претходнике. Британска књижевница Зејди Смит приметила је да је “лако читати ‘Смрт аутора’ као низ револуционарних захтева, али ваља имати на уму да је то такође био и једноставан чин подизања лизнутог прста у ваздух да би се осетио правац ветра који је већ дувао”.
Појмом песничке “имперсоналности”, који је почетком 20. века истицао Т.С. Елиот, постављена је основа за Бартову идеју, јер је тиме изражена тежња да се писац избрише из свог дела, да би оно могло да стоји само за себе.
Амерички књижевни критичари Вилијам Вимсат и Монро Бирдсли су сувопарније елаборирали сличне идеје још 1946. године у есеју “Интенционална заблуда”. Према Вимсату и Бирдслију, превелики нагласак на намери аутора води ка заблудама у тумачењу. Можемо ми да мислимо да знамо шта је аутор хтео да каже, али пред собом имамо само текст, а не и аутора, тако да грешимо ако верујемо да можемо да знамо његове намере.
Тврдње Вимсата и Бирдслија имају много тога заједничког с Бартовим, иако им мањка његовог стила и реторичке силовитости. Док Американци говоре о “заблуди”, Француз нерелевантност аутора проглашава фаталном.
Тиме што је прогласио смрт аутора и рађање читаоца, Барт је покренуо револуцију. Његов есеј настао је у атмосфери немира у Француској који су кулминирали студентским побунама маја 1968. године. Бартов антикапитализам поспешио је идеје које су водиле до побуне.
Бартови радови из овог периода одражавају и прелаз француске мисли са структурализма на постструктурализам. Критичари структуралисти настојали су да кроз строге анализе знакова открију основне обрасце. Постструктуралисти су довели у питање разлику између детаља на површини и дубљих структура, разлику на којој се заснивао структурализам.
Барт је у својим раним радовима применио структуралистички приступ. Његов напад на идеју ауторства по много чему одражава провокативну логику постструктурализма. Професори књижевности већ дуже време идеју о смрти аутора доживљавају као кључну. Данас многи књижевни теоретичари, па чак и поједини писци, прихватају Бартове премисе. Идеја о смрти аутора постала је нека врста конвенције свуда, од одсека за књижевност до курсева креативног писања.
Испољавање искуства
Бартове идеје о ауторству имале су и своје опоненте. Критике су се појавиле готово одмах. Многи од заступника тезе о ауторовој намери долазили су из редова колонизованих народа и постколонијалних писаца. За многе од тих критичара су присуство аутора и његова људскост у тексту биле су комплементарне са антиколонијалном политиком.
Смрт аутора и игра означитеља и означеног можда и јесу послужиле као средство ослобађања читаоца. Али многим антиколонијалним писцима то ослобађење није деловало као део ослободилачког антикапитализма, већ као израз регресивних облика антихуманизма. Окретање писаћој машини или перу требало је да буде чин ослобађања, а не смрти.
Песник Едуар Глисан са карипског острва Мартиник само је један од интелектуалаца из колонијалног друштва који је Бартове премисе довео у питање. Само две године након што је објављен Бартов есеј, Глисан је сабрао неке своје раније списе и прикључио им нове есеје да би понудио снажан одговор. Његова књига Песничка намера развија теорију разлике у односу на уметничке и књижевне намере. Ту је теорију развијао све до своје смрти 2011. године.
Глисан се залагао за књижевну критику која ће тражити више од “ауторовог скривеног циља”. Он жели да писци узму у обзир “испољено искуство народа”.
Попут Барта, и Глисан је свестан ограничења фетишизације ауторства. Али иде и даље. Укључује се у традицију црних интелектуалаца, попут Франца Фанона, који значења књижевних дела не виде само као изразе скривених психичких структура, него и као израз колективних друштвених настојања.
Слично Глисану и Фанону, Едвард Саид је у писцима видео представнике својих народа. “Намера”, тврдио је он, “представља спону између идиосинкратичног становишта и бриге о заједници”.
Саид је био ученик француског структурализма и постструктурализма. Био је и добро упућен у дела мислилаца попут Ролана Барта и Мишела Фукоа, али је истовремено био и критички настројен према њима. У својој књизи Почеци, Саид се бираним речима супротставио идеји о смрти аутора:
И поред тога што у савременој теорији постоје заиста истраживачке тенденције (на пример у делима Ролана Барта), одређене конвенције, које опстају као неиспитани трагови целе једне историје идеја, и даље имају снажно упориште […] Али одређена питања – као што је природа ауторовог (почетног и трајног) ауторитета над текстом – остају релевантна.
Разлози због којих је Саид инсистирао на важности аутора били су сложени и општи. Као палестински интелектуалац и неумољиви критичар империјалних и колонијалних сила у САД, Израелу и другим деловима света, Саид је у својим каснијим радовима све више повезивао појам намере са колонијализмом, као и са његовом критиком.
Саид се и пре Културе и империјализма из 1994. године разишао са кључним француским мислиоцима, пре свега са Фукоом. На једној од страница те књиге, он набраја низ ослободилачких ратова (“Алжир, Куба, Вијетнам, Палестина, Иран”), тврдећи да се те борбе нису водиле само против структура империје (иако јесу), већ и против примене империјалне силе.
Признавање улоге намере у текстовима и друштвеним односима значи и признавање подухвата. Са тим признањем долази и свест о механизмима моћи и способности да им се пружи отпор. Према Саиду, признавање намере значи и признати настојања и активности оних који учествују у различитим облицима отпора.
Временом се критика идеје смрти аутора у овом смислу интензивирала. Мелиса Лукашенко, аустралијска књижевница и припадница Првог народа (Гури), навела је у есеју из 2017. године: “Аутор није мртав. Тачније, абориџински аутор сигурно није мртав, што је двострука срећа!”
Слично томе, списатељица из народа Вирадјури, Џанин Лин, усмерила је критику на два аспекта Бартовог есеја: његову “белину” и начин на који његова отвореност према читаоцу може да послужити као оправдање за присвајање. Рађање читаоца, сугерише она, увек у себи носи потенцијал за такво присвајање. За Барта, пише Лин, “јединство текста не лежи у његовом пореклу, односно његовом творцу, већ у његовом одредишту, односно публици”. “Овај став пригодно сажима дугу путању европског присвајања, слепило за сопствену културну позицију, западни књижевни колонијализам и потрошњу мањинских култура од стране освајачких, колонизаторских сила”.
Бартово становиште да је аутор мртав имало је огроман утицај дуже од пола века. Ипак, његов приступ је несумњиво подстакао управо онај јединствени модел ауторства који је настојао да оспори, а његово раздвајање ауторства и хуманизма дало је повода за непрекидне постколонијалне критике. Гласине о смрти аутора су, поготово у контексту антиколонијалне мисли, преувеличане.
Извор: The Conversation
Превод: Матија Јовандић/Глиф
