Ана Брнабић вероватно је најекспресивнији пример како изгледа бити провучен кроз напредњачку политичку школу. Предуслов за „успех“ је, наравно, да у самом старту постоји макар и мимимум поклапања са општим наративом Српске напредне странке, а код одлазеће председнице владе тога није мањкало. Ипак, баш тај пут који је она прешла од прве геј премијерке чија је улога била да буде симбол модернизације политике Александра Вучића до генерала СНС-ове офанзиве на представнике опозиције и стране функционере, кандидовао ју је за нову позицију – председницу Скупштине Србије.
Јер, где је другде до тамо вербална агресија и способност да се, и преко границе пристојности, сукобљавате са противницима основни услов коју потенцијални кандидат треба да испуни.
У дневнику увреда функционерке која ће преузети руковођење Скупштином, место су нашле „локалне сецикесе“, „белосветски преваранти“, „познате лопуже“, „муве“ и „лешинари“, али и понека сочна псовка упућена политичким противницима, додуше са искљученим микрофоном, и то баш на месту које ће у будуће водити. Тешко је отети се утиску да је управо то оно што је неопходно напредњацима да угуше и оно мало јавног медијског простора који ће опозиција добити присуствовањем у парламенту, или, другачије речено, да је то оно што Брнабић чини достојним наследиком њеног страначког колеге Владимира Орлића.
Али, прича о Ани Брнабић није само прича о развојном путу некога ко је из невладиног сектора приступио једној политичкој странци. Јер, са аспекта политичког живота у Србији, Брнабић је у извесној мери „ражалована“. Иако СНС то никако тако не карактерише. У том смислу, вероватно, најсликовитији је начин на који је Вучић представио нову политичку путању одлазеће премијерке и своје блиске сараднице. Он је, наиме, искористио прилику да похвали Брнабић рекавши да је она „његово најпозитивније изненађење, да је највише напредовала, да се снажно и храбро борила“. Похвалио је, а опет је политички уназадио. И она му је захвална.
„Ово је било емотивно вече за мене, мени је била највећа могућа част у животу да будем на челу владе, највећа част да радим раме уз раме са председником Вучићем, радили смо као тим. Надам се врло брзо седници парламента, што се брже формира и да се настави са радом, хвала мојој странци, СНС на свему. Указали су ми то поверење да будем председник Скупштине, то је мој орден. Волела бих да друге странке у Србији уче од СНС у томе да дају шансу људима, не мора неко да буде члан странке, да се те страначке страсти мало смире, ја сам то препознала у СНС, зато сам се и учланила. Дали су ми све зато што су препознали у мени жељу да радим за своју земљу“, рекла је Брнабић, након састанка са румунским председником у Букурешту одговарајући на питање о досадашњем раду на месту председнице Владе Србије.
Назадовање уз захвалност
Дејан Бурсаћ, научни сарадник у Институту за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду, каже за НИН да је истина да је политички необично да након што сте седмогодишњи председник владе, спустите на нешто што би у већини политичких система у ствари нижа функција, односно да идете назад у законодавну власт.
„Међутим, наш политички систем је врло неформално организован и да је тачније у ствари какву позицију моћи имате у оквиру владајуће политичке странке, односно близина лидеру, него конкретна позиција у самом систему државне поделе власти“, каже Бурсаћ.
Њен политички речник и он види као атрибуте и квалитете који се уклапају у оно што цене режими попут нашег.
„Постоји једно неформално схватање поделе власти у држави и моћ у ствари извире из политичке партије, односно из њеног лидера. Тако да то је у складу са тим. Са друге стране Вучић је неко ко уме да држи једну врсту кохеренције унутар странке, па и ове похвале тако долазе из те потребе. Да јавност то не би схватила као неку врсту назадовања“, рекао је Бурсаћ.
И заиста она шаховска „дај нешто што ти је вредно, да би добио нешто заузврат“, можда најбоље описију тренутну политичку судбину коју је Ани Брнабић одредио Вучић. Можда је изгубио верног сарадника у Влади, али је добио Брнабић у ватри, да се бори са опозицијом на скупштинским фронтовима.
„Мислим да је у ствари логика да ће сада бити рекордан број опозиционих посланика у парламенту, рекордан број у задњих десетак година. Логика је да Ана Брнабић буде неко ко ће се са позиције председника Народне скупштине и са неким ауторитетом супростављати опозицији и носити се са опозиционим представницима у том једном од ретких форума где имају прилику да се обрате грађанима Србије“, оцењује Бурсаћ.
Према његовим речима, Парламент Србије већ дуги низ година не личи на парламент.
„У недостатку уравнотежене медијске арене, постао је поље за приступ грађанима. Пошто су странке и посланици са власти свесне да је то место на којем опозиција може да се обрати грађанима мало слободније, онда гледају да и ту поставе неке филтере како би им отежали то. Тако да њену улогу видим и у том смислу. Ово је вероватно покушај да се постави нека препрека да опозиција комуницира са мало ширим базом гласача од оног до којег иначе могу доћи“, рекао је Бурсаћ.
Одлука да Брнабић преузме Скупштину за Здравка Поноша, председник странке Србија центар, такође није изненађење. По његовом мишљењу, Брнабић је „решење које је достојно њеног претходника (Владимира) Орлића.
„Начин на који је он упражњавао ту дужност може само неколико људи да ради. Ана Брнабић је Вучићев најбољи ученик, као што је он био Шешељев“, рекао је Понош
Прозор у свет
И док Брнабић чека озваничење своје нове улоге на предстојећој седници Народне скупштине, у политичкој јавности Србије и даље одзванјају последице извештаја ОДИХР-а о околностима децембарских избора, као и резолуција Европског парламента која позива на међународну истрагу тих околности. А, улога Брнабић у дискредитовању тих извештаја није прошла неопажено.
Бурсаћ, међутим, сматра да перцепција Запада не зависи од тога, већ од интереса који се или испуњавају или не.
„Нисам сигуран колико се перцепција са Запада променила. Колико у ствари Запад улази у ове наше интерне проблеме. Докле год је режим Александра Вучића кооперативан по питањима неких главних геополитичких ствари, а видимо да је кооперативан по питању Украјине, Русије, Косова и слично. Оно се неће нешто драстично мењати. Можда се променило у неким либералнијим круговима на Западу, који су њу сматрали великим проблемом у развоју људских права у Србији, али са друге стране може се рећи да је она послужила сврси у том тренутку да амортизује могуће нападе на режим Александра Вучића по тим питањима“, рекао је Бурасћ за НИН.
Ирена Винуловић, Филип Ђорђевић
Извор: НИН
