Велики сине, дико моја, радости младијех дана, снаго, поносе и крепости старости моје и славо рода нашега, зар доживјех да те и таког видим? Бог ти дао рајско насеље; ваистину Божу и смрт ти је лијепа, све ти пристоји па и смрт. Жалио бих те и у образ пољубио, али то не могу, ти си у окрути владичанској, ти си првосвештено лице, све ти просто било.
Ивана Томова мајка Његошева била је сестра чувеног Лаза Пророковића, а жена Тома Маркова брата Петра I Петровића Његоша. Ми ћемо овдје описати, према традицији, њену јаку душу пред одром мртвог сина.
Још док је владика Петар II Његош лежао мртав на самртном одру, кад су покајнице из цијеле Црне Горе прекриле Цетињско поље, дошао је на Цетиње владичин честити стогодишњи отац, Томо Марков са Његушима, са којима је дошла и владичина мајка деведесетогодишња старица Ивана.
Дошав у Биљарду и ушав код мртвог сина свога, владике Петра II, били су и једно и друго присебни и хладни, као да то није њихов син, а ова њихова присебност изазивала је код присутног народа још већу тугу, још већу жалост, и плач такви, коме равна није било.
Стари Тома ушав и видјев мртвог сина Владику Рада у златним одеждама и владичанској окрути, са митром на глави, крстом у руци, и панагијом на прсима ускликуно је:
Помага ви Бог баћо Црногорци, дао Бог и света Тројица, да ова смрт мојега сина, а вашег и мога господара, буде срећна за све нас и нашу витешку земљу.
Велики сине, дико моја, радости младијех дана, снаго, поносе и крепости старости моје и славо рода нашега, зар доживјех да те и таког видим? Бог ти дао рајско насеље; ваистину Божу и смрт ти је лијепа, све ти пристоји па и смрт. Жалио бих те и у образ пољубио, али то не могу, ти си у окрути владичанској, ти си првосвештено лице, све ти просто било.
Док је стари жалио, стојећи као стари стогодишњи бор, овладала је била нека тишина, плач и калеж престао је. Томо као стари витез, није сузе пролио, нити јекнуо или јаукнуо, већ је мало боље посматрао, заиста прелијепога владику, узимајући жељу од њега.
Затијем су Његуши приступили и почели плакати и лелекати над мртвијем владиком.
Између њих је изашла стара владичина мајка Ивана и рекла, не гласом деведесетогодишње старице, него гласом праве Српкиње, гласом Црногорке, гласом оне која је могла родити најљепшег човјека и највишега генија, рекла је, мало потресним, али одважним и чисто заповиједајућим гласом:
Браћо Његуши, соколови црногорски, није то лијепо што чините, није право да плачете и кукате за владиком. Није он рођен за плакање, нити је радио за кукање. Радио је о добру, о слави, о величини имена нашега и Српскога и за њим не треба плакати но га славити и гледати да идете његовијем стопама и да радите оно и онако како је он вазда препоручивао и народ учио. Престаните са плачем, плач не могу слушати! Слава и хвала нека је Богу и светој Тројици, која ме је даривала даром мимо све жене; ја сам била и сада сам најсрећнија мајка кад ми је Бог даривао тебе, мој вазда прелијепи сине. Ја сам најсрећнија мајка, кад сам вољом Божијом родила, одгоијла и спремила тебе, који си био најљепши међу најљепшима, не само тијелом него и душом. Ти си се одужио свакоме твоме, одужио си се Богу и народу. Ја ваистину Божу никад за тобом плакати нећу, кад бих то учинила, не бих била твоја права мајка. Треба да плачу и да кукају оне мајке које рађају, носе и чувају изроде, издајнике и погани људске, а ја не. Проста ти била материнска рана. Прсото ти било српско млијеко. Слава нека је Богу који ми те дао и који те тако лијепа узео, барем ће и он имати шта од тебе да види.
Босанска вила, бр. 16‒17, стр. 250‒251, год. 1910. Приредио Томо П. Ораховац
